Radovan Dudvarski:
Moj nebosvod

    Dugo sam iz daljine milovao sećanja moja prva i zato mi je srce navek bilo toplo, a duša puna reči  što u meni šume ko moja zrela bačka žita što se njišu, jer sam im ljubav prvu dao. Vera moje duše su dugo bila znamenja stara, što su srce moje u čauru svilene bube pretvorili. Vera moje duše je bio i detinjski san o radosti stisnutih ruku u dečijoj igri pod bagremovima, daljina vašara kao divna etapa mojih krstarenja u Adi. I to mi nanovo naoštri srce za nove stanice na putu, danas beskrajne i daleke, jer otkucavaju dani.
    U jednom periodu mog života u Beogradu, nanovo sam upalio lampu svog srca, tako da mi je sledećih petnaest leta život postao sav u znaku puta, zasut pejsažima Rodosa, Palma de Majorke, Malte, Egipta, Tunisa, Maroka te Konstance, Mamaje i Švajcarske. Sa njima sam dugo pleo mreže, sad već i bolne, jer zvezdano cveće što je dugo kao krv kapalo u moje strofe, ostade priča i luk beskrajni i zastava na kojoj danas život nosim. Ko Tisa i dolma, galija jednog vremena, što u mom srcu stanuju. I nadalje šumi Tisa, magla iznad šuma i kupe fašina na dolmi, a pod njima ostao je moj život i san, ljubav i svet, beskraj što će navek širiti svoja krila i otkrivati čudesa, pa iako lutamo znamo zašto se rađamo. Drumovi mog života na kojima uvek šume panonski vetrovi, čine da stojim razapet, a raskoš mojih lutanja i moj neumor shvatim kao volju Gospoda Boga što je širio moj put i označio Krst i čistotu bivstvovanja na selu, moje stražarenje, paorske peći što na lebove mirišu, niske strehe sa trskom, kukurekanje petlova na šupi, pijanstvo mesečina i hor zvezda što se u zrelom žitu rađaju i pokoj ratnika proteklih stoleća. Rapsod krvavih istina Panonca što je noći presvlačio u žitija sveta mog rodnog mesta, moje vere i mog jezika, o zemaljskom životu, koji evo u okov i kožu povezujem, da budu razumni i vilagoško tane od paćipana, kurđela i askurđela što kao regimente u mom srcu taboruju.

Pesnik Radovan Dudvarski rođen je u Adi, gde je živeo do svoje desete godine, kada se odselio za Bečej, a kasnije za Beograd, gde i danas živi. Na svojim mnogobrojnim putovanjima po svetu najviše su ga očarali predeli Severne Afrike, u koju se više puta vraćao. U tekstu koji sledi on povlači paralelu između rodne Ade i Vojvodine sa Severnom Afrikom. Pomislili bi na prvi pogled da je to nemoguće, ali redovi koji slede otkrivaju  tanane niti piščevih osećanja, koje spajaju ove tako udaljene i različite predele. Branislava Bakoš

    Postoji li nešto između snega i minusa u rodnom selu „mog veka“ ili plus četrdeset u kraljevskim gradovima Maroka, Tangera, Meknesa, Fesa, Marakeša, Casablanke i Rabata, što su pomirili ove krajnosti. I kako da odraze događanja u mom detinjstvu saopštim i ovom svetu tako običnim jezikom ili kako  Vuk Karadžić kaže Suštanstvenim jezikoslavljem, a da da mom vekovanju i žuborenju jezika dubinu što čeka svoje vreme. Kako vrapcu slomljenog krila objasniti činjenicu, da su šanse da preživi neka vrsta izvesnosti za večnost i mogućnost trajanja slućenih .... Ako je u praskozorje života naučio da ako je smrt tu život je negde drugde i obratno,uslov je bio preleteti iz carstva nužnosti u carstvo slobode i izživeti svoje poslednje dane, što uliva bar malu dozu vere, uslov ili imperativ je da će se možda nekada jedna realnost pretočiti u neke nove priče za čitanke.
    Kako pomiriti stvarnost druge polovine prošlog veka i iz nje izdvojiti do tada usamljene glasove razuma, sad više ne kao unutrašnju molitvu, već kao ideologiju, sa zemljama Afrike punim suprotnosti, mitova i bogova u kojima su se raspevali zbog lijućih misli, treperavih, a da ova lepota u meni ostane sačuvana. U tišini reke Majke proleća na putu od Volubilisa do Marakeša u Maroku, skriveni dužd tišine moje Tise, napravljene „Jezuške“ u snegu u zimu u ađanskim ulicama, i moje novo rođenje.
    Zvona Blagoveštanske crkve u Adi, zauvek silna i neprestana u meni i u Mulaj Ismailu i Mulaj Idrisu, Bab el Marisuru,džamijama Karaonin i Andalus u Fesu.
    Selam alej kjum Casablanci i Trgu golubova u njoj , što daljinu traže i Put, a ja nebesko more, pitanja zavičajna i prašina davnih leta.
    Selam alej kjum i piramidama i Egiptu. I krivo mi je što ne mogu sve klince iz moje ulice i nestašno detinjstvo da smestim u njih, zaogrnem plaštom koji će ukrašavati lovorovi venci, put Istine i sve naše detinje fascinacije.
    Selaj alej kjum aveniji Habiba Burgibe Tunisu i Nabelu i Sioli bu Saidu, kojima sam dao svoje meleme da na Tisu i fašine mirišu i obećavaju spasenje krvi što u meni vri.
    Selaj alej kjum Afriko! Sačuvaću te kao dragocenost u ovom mom malom srcu, što iz Daljine nova krila traži i Put.
    Alej kjum selam Vojvodino i Bačko želim ti put jasnog, stvarnog pozdrava pozdrava i radost okrilja, da dosegneš dugu , prestigneš  i vetar i ptice, i da te nevolje ne stignu. I ne halali sećanja, sa njima će ti sve lako i rešljivo proći.     Nek ti se svaki dan otvori kao devojačke oči. Lep i topao.
    Ma u kom kraju sveta da sam se nalazio, vazda su me u duši  mirisi odvodili u „svetu zemlju“ sa strepnjom da bi ta vizija odjednom mogla da išćezne.
Bio bih nepravedan ako ovaj tekst ne bih završiostihovima iz pesme „Kad zasvira ramonika Tolongin“ iz svoje zbirke pesama „Stoje bogovi“:

„Ja prvorođeno al ne i jedino dete, naslednik prosto sin, što je sav svet primao otvorenim čulima, jednako verovao u sudbinu, i boga nam jedinoga, i u volju čovekovu. Ja sin masne i besne bačke zemlje što je mnogo učio i pamtio, i poštovao strasno, odistinski voleo svoj narod napaćeni, povesnicu njegovu, i njegovu tajnu,

i tako disao. ................................. Uđite, uđite u restoran moje duše, pa da vidite moje beskrajne i daleke stanice, luku u mojoj ravnici, gde su ulice prašnjavi i blatnjavi, bulevari ađanski, Misao tužna, ali rađa moje detinjstvo i s jedne i s druge strane Tise. Izmeđ Banata i Bačke teško sidro, a moja duša široko jedro. ................................. A ti ramoniko pevaj, pevaj samo raduj se dašta, da smo svi na okupu pred Bogom. Beograd, 5. oktobar 2010. godine