Selo ostaje daleko iza nas,
jedva se još nazire crkveni toranj,
čilaši hvataju lagani kas.
Feder kola štruckaju prašnjavim putom,
ležim pokriven dedinim kaputom.
Jesenje je jutro, rosa po kukuruzima,
neispavan sam malko mi je zima.
Krajičkom oka posmatram dedu, drži uzde,
šešir mu pokrio kose sede,
brci požuteli od duvanskog dima,
ogrnuo opakliju, i njemu je zima.
Za trenutak me uhvati san,
probudi me lavež bundaša;
blizu smo našeg salaša.
Zubato sunce ogrejalo,
trljam usnule oči,
bundaš veselo u kola uskoči.
Vlažnom njuškom miluje mi lice,
krenuše suze radosnice.
Bagremova drva zaklanjaju vidik;
nazirem belu ogradu salaša,
i začuh frktanje naših čilaša.
Oko salaša zelena livada,
pase stoka i živina mlada,
par pulina drema kraj salaškog trema.
Kasom ulazimo u salaš,
ispred konga baka nas čeka,
i spremna lepinja meka.
Odjednom salaš oživi:
pulini poskakaše na glasove naše,
veselo kefću i vrte repom,
da pozdrave nas,
i u tek probuđene salaše,
stari đeram tužno zaškripi;
jesenja kišica počela da sipi.
Deda pokrovcem pokriva čilaše,
trgoh se... osta nedovršen san!
I samo setna uspomena na naše salaše.

KuK