Aktivnosti sindikata
CRNE PROGNOZE NA TRŽIŠTU RADA

    Broj ljudi koji traži posao je, prema anketama, rekordnih 25,5 odsto. Sindikati smatraju da je taj procenat i veći. U Nacionalnoj službi zapošljavanja, međutim, ne očekuju znatnije povećanje nezaposlenosti. Oko 750.000 ljudi u Srbiji zvanično traži posao, kažu u Nacionalnoj službi zapošljavanja. Dragan Čupić je diplomirani pravnik, a na posao čeka dve godine. Za njegovu struku, kaže da posla nema. "Radio sam u Poreskoj upravi kao volonter godinu dana i to je sve. Sada tražim posao", kaže Čupić. Sindikati smatraju da je stopa nezaposlenosti mnogo veća i da prema anketama o radnoj snazi iznosi 25 odsto. Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Zoran Mihajlović procenjuje da će 100.000-150.000 ljudi ostati bez posla ukoliko se nastavi ovakav trend, odnosno ukoliko se ništa se ne postigne na polju novog zapošljavanja, investicija i formiranja novih radnih mesta.
    "To je nešto što će se približiti stopi od 33 do 34 odsto, a to je neodrživo", navodi Mihajlović. Po broju nezaposlenih u regionu ispred nas su samo Makedonija sa 31 odsto nezaposlenih i BiH sa 28 odsto. Uprkos tome u Nacionalnoj službi zapošljavanja kažu da ne očekuju znatnije povećanje nezaposlenosti do kraja godine. "Ako govorimo o anketi o radnoj snazi, neke procene su da se može očekivati dalji rast stope nezaposlenosti od 1,8 do dva odsto", navodi Dragan Đukić iz NSZ-a. Isplata novca za aktivne mere zapošljavanja kasni, a mere za povećanje zaposlenosti koje najavljuje nova vlada, rezultate će doneti tek sledeće godine.
    Rekordna nezaposlenost je i u Evropskoj uniji – prosečna stopa veća je od 11 odsto. Najveću nezaposlenost imaju Španija 24,6 i Grčka 21,9 odsto, a najmanju Austrija – 4,1 odsto.

Sindikati neće dopustiti smanjenje prava radnika

    Regionalni sindikalni savet „Solidarnost“ ocenio je da su problemi u zemaljama sa područja bivše Jugoslavije identični, zbog čega je neophodno akciono povezivanje i zajedničke aktivnosti u borbi za održivi ekonomski i socijalni razvoj.Visoka nezaposlenost, gubitak radnih mesta, smanjivanje prava radnika, restriktivno radno zakonodavstvo i izostanak socijalnog dijaloga prisutni su svuda na prostoru gde deluju sindikati – članice „Solidarnosti“. Oni su, na sastanku održanom u Beogradu, u prostorijama Saveza samostalnih sindikata Srbije, uz podršku Fondacije Fridrih Ebert, zaključili da je od izuzetne važnosti razmena informacija, kao i zajedničke akcije i bolja medijska pokrivenost. Sindikati regiona neće dopustiti da se postojeća prava radnika dalje smanjuju i da se politika štednje ostvaruje kroz pogoršavanje materijalnog i socijalnog položaja zaposlenih i povećanje nezaposlenosti. Potrebno je, na osnovu komparativne analize zakona o radu i PIO reformama u regionu, sačiniti zajedničku platformu, utvrditi ciljeve i postaviti granice ispod kojih sindikati neće pristajati na kompromise u pregovorima sa vladama i poslodavcima. Regionalni savet smatra da bi trebalo usvojiti zajednički stav oko globanih izazova, kao što su politika štednje, deficiti u budžetima, pitanja zaduživanja kod finansijskih institucija, MMF-a i Svetske banke. Dogovoreno je da se u narednom periodu organizuje konferencija o alternativnim ekonomskim politikama, na kojoj bi ekonomski stručnjaci iz sindikata izložili viđenja i modele, različita od preovlađujućeg neoliberalizma. Evropska komisija odobrila je projekat
    Evropskoj konfederaciji sindikata (EKS), pod nazivom „Evropska integracija i socijalna dimenzija:naš put“, koji će Regionalni savet „Solidarnost“ realizovati u narednom dvogodišnjem periodu

Strah i apatija koče bunt i štrajkove

    Situacija u privredi Srbije veoma je loša, radna mesta se više gase nego što se otvaraju, a zaposleni koji još uvek rade strahuju da li će zadržati posao. Među zaposlenima vlada velika nesigurnost, koju je teško razvejati, pa u situaciji kada radno mesto nije izvesno ne treba da čudi što organizovanog protesta – štrajka nema i teško da se može očekivati. Radnici su apatični, uplašeni, svesni da se, uprkos dosadašnjim protestima malo šta promenilo, da su na margini i da se malo ko obazire na problem onih koji se bore da ostvare ono što im pripada. Sve je manje onih koji rade, a sve više nezaposlenih, penzionera i izdržavanih. Prosečna plata nije dovoljna ni za osnovne potrebe, a sve je manje porodica u koju se sliju dve prosečne plate. U Srbiji radi oko 1.700.000 ljudi, od kojih je u javnom sektoru oko 420.000, 310.000 je zaposleno je u realnom sektoru, a broj penzionera gotovo da je identičan broju zaposlenih. Po rečima sekretara Saveza samostalnog sindikata Vojvodine, Gorana Milića, radničko nezadovoljstvo je veliko i mnogo je štrajkova u najavi. Štrajk u DTD „Senta” je završen, ali je za početak sledeće nedelje najavljen štajk u JKP „Čistoća” u Novom Sadu. Radnici u Novosadskoj mlekari bili su spremni na štrajk, ali je postignut dogovor s nadležnima, u preduzeću „Vojvodina put” u Zrenjaninu održan je jednočasovni štrajk, posle čega je razgovarano sa sekretarom za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova Miroslavom Vasinom, te se rezultati razgovora očekuju. Milić ukazuje da bi štrajkovi mogli da uslede početkom jeseni, a da bi, ovoga puta, nezadovoljstvo radnika mogli da pokrenu zaposleni u javnom sektoru. “Nažalost, radnici su nezadovoljni zbog veoma realnih razloga, jer im poslodavci ne isplaćuju zarade i ne uplaćuju doprinose i to su, uglavnom, najčešći razlozi nezadovoljstva”, kaže Milić. “Nije pitanje ima li snage u sindikatima ili radnicima, jer se ne radi o tome, već o potrebi da za svoj rad zaposleni budu adekvatno plaćeni i zaštićeni. Štrajk je samo jedan od vidova sindikalne borbe za bolji položaj radnika, ali je to poslednji korak, pre kojeg ih treba naparaviti mnogo.Sindikat insistira na socijalnom dijalogu, jer je to način da se mnogo toga predupredi. Dobar deo poslova institucija sistema sada je na sindikatu i ukazujemo na pojave koje su vidljive, a nisu logične- neuplaćivanje poreza i doprinosa više godina. To je nedopustivo i teško da postoji zemlja u kojoj se nešto tako dozvoljava. Zato nadlžene službe u državi moraju da rade svoj posao, kako se ne bi dešavalo da se ne uplaćuje doprinosi i porezi i zbog toga dolazilo do situacije da nema dovoljno novca za isplate penzija ili plata”. Mlić ukazuje da se ne sme dozvoliti da bez posla ostaju radnici sa znanjem i iskustvom, a da na poslu ostaju oni koje je pripadnost strankama dovela na radno mesto. “Budući da smanjenje broja zaposlenih u realnom sektoru nije pokrenulo nadležne da se preduzmu korake ka poboljšanju stanja, eventualno nezadovoljstvo zaposlenih u javnom sektoru – zdravstvo, prosveta, uprava... bi moglo. Naime, oni bi svojim štrajkom mogli da parališu društvo, a moguće je da bi se njima pridružili i oni koji su ranije ostali bez posla, ali i većina radnika i poptuno je nevažno da li bi se radnici organizovali sami ili bi to uradili sindikati”, kaže Milić.

Miroslav Belančić