MOLSKI DOBOŠAR

SVINJOKOLJ II.

Ciča zima
a ranjenik ciči
ko ima da prikolje
sad se time diči.

Baš ga briga
biće mesa i kobaje
ko ima "ranjenika"
za glad ne haje.

A ko njega nema
moraće da kupi
ne može se kod nas
živeti na supi.

Zato odmah na proleće
kupi dva prasića
pa ih lagano
hrani do božića.

Nije lako, ali vredi
jer godina brzo prođe
i ma kakva ona bila
imaćete ranjenika od 120 kila.

    U to vreme, vreme naše rane mladosti, nije bilo jorkšira, bekšira, duroka i još koje kakvih sorti svinja. Mangulica je bila tada jedina vrsta tz. Domaća rasa. Oštre crne guste dlake (čekinje) jake kratke njuške i izuzetno masna – to su bile mangulice. Zahvalne za održavanje i uzgoj bile su prilagođene vremenu i prostoru.
    Ceo dan na ispaši, a uveče kabo kukuruza natopljenog u vodu, bio je pravi desert za mangulice.
    Kada smo već spomenuli ispašu, valja se setiti i "svinjara". Svinjari su bili uglavnom siromašni seljaci, bezzemljaši, salašarske sluge, vični poslu sa stokom, a plaćeni od mesnog odbora da skupljaju po selu svinje, teraju na ispašu, čuvaju i poje do uveče a onda nazad u selo.
    Svaka je znala stići do svoje destinacije i rokčući obaveštavala domaćine da je ona stigla i da kapisu ili vrata treba otvoriti, kako bi ušla u avliju i otišla na svoje mesto – svinjac.

    I onda reci da je svinjče glupo.

KuK.