Nova knjiga
Slikari donje zemlje

    U masi sivih i prosečnih izdanja koje sam u zadnje vreme imao prilike čitati, pre nekoliko nedelja naišao sam na pravi biser novije srpske književnosti. Moj prijatelj, ađanski advokat Zoran Stančulov, poklonio mi je knjigu Dragomira Popnovakova, Slikari donje zemlje , kako bih u predstojećim mučnim danima u bolnici imao šta da čitam.
    Uzevši tu lepu, čistu i dopadljivu knjigu u ruke, počeo sam čitati i doživeo sam istinsko zadovoljstvo, jer knjiga mi je toliko privukla pažnju, da jednostavno nisam mogao odložiti, dok je nisam pročitao do kraja.
    Autor Dragomor Popnovakov (1938–2005) vojvođanski književnik, rodom iz Turije, u ovom romanu opisao je životnu priču znamenitih slikara donje zemlje, tj. Vojvodine, Novaka Radonića, Jovana Klajića i Pavla Simića.

    Pisac se pokazao kao pravi romansijer koji vešto vodi priču po mučeničkom, ali ipak prelepom životnom putu talentovanih ikonopisaca, koji sa punim žarom slikaju ikone i svodove vojvođanskih pravoslavnih crkava i redovno zaplaču pred likom Hrista mučenika, jer osećaju svu tragediju stradanja Spasitelja i žele ga približiti pravoslavnim vernicima tako da mu poklanjaju likove svojih najbližih.
    U ovoj knjizi Novak Radonić, genije iz našeg Mola, opisan je kao svojevrsna figura zatvorena u sebe, zahvaljujući svojoj ćutljivoj prirodi. On čita, uvek i iznova, nemački prevod Don Kihota, slika svece na ikonostasu sentomaške crkve, ne četiri, kako stoji u ugovoru, nego šest godina. On je i književnik, piše „Molska mudrovanja”, ali najradije slika svoje autoportrete, koji će ga u naše vreme otkriti kao stvorenje koje posmatra sve. Radoniću posao u sentomaškoj crkvi obezbeđuje novosadski advokat, književnik, Jovan Subotić, jer kad on preporuči nekog slikara, taj dobija najekskluzivnije narudžbe. Popnovakov ga prikazuje kao mecenu Novaka Radonića.
    U romanu Slikari donje zemlje je ispričana povest ljudi od duha posle strahote iz bune 1948/49. Posle onoga kad su „noću, iznad krvavog Sentomaša treperile... blede prestrašene zvezde”. Naime u tragičnoj sentomaškoj bici između Srba i Mađara i Novak Radonić je učestvovao sa 400 dobrovoljaca iz Mola. Uzalud je sentomaški sveštenik Jovica Kovačević, uoči bitke, služeći svetu molitvu, kleknuo pred oltar i izgovorio one čudnovate reči: „Gospode, ako Srbi sutra ne pobede, nisi više Bog!” Bitka je izgubljena a rascep između dve nacije još i danas traje, treba da prođe mnogo vrmena dok se rane ne zaleču...
    Popnovakovu smo zahvalni na ovim saznanjima i na modernom i bogatom jeziku koji nam dočarava potpuni sjaj izražavanja i slikovitog govora Srba. A izrazi kao „olajisani pod” i „sviranje na egedi” otkrivaju nam i onu lepšu perspektivu na razini međusobnih odnosa Mađara i Srba, za koju se vredi žrtvovati!
    Ovo drugo izdanje knjige objavila je novosadska Izdavačka kuća „Tiski cvet”, čiji je vlasnik ađanin Sima Matić, a kao mecene – između ostalih – navedene su Opštinsko veće SO Ada, JKP „Standard” Ada, „Mlinprodukt” Ada, Zoran Mladena Dragin, Ada, Đurica Pejić, Mol, Milan Pribić, Ada i Zoran Stančulov, Ada.

Janoš Kiralj