Povest o rođenju Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista

    Rođenje Isusa Hrista bi po obručenju Preblagoslovene Matere Njegove, Prečiste Djeve Marije, Josifu, čoveku pravednom i već starom, kome beše osamdeset godina. Prečista Djeva bi data njemu, po svedočanstvu svetog Grigorija Niskog i svetog Epifanija Kiparskog, pod vidom supružanstva, da on čuva Njeno devstvo i da se stara o njoj.

    A još pre nego što stadoše živeti zajedno nađe se da je Ona trudna od Duha Svetoga. Jer Josif bejaše prividni muž Marijin, a u stvari čuvar posvećene Bogu devičanske čistote Njene, i očevidac i svedok besprekornog života Njenog. Jer Gospodu bi ugodno da utaji od đavola tajnu Svoga ovaploćenja od Prečiste Djeve, pokrivši supružanstvom devstvo Svoje Presvete Matere, da vrag ne bi doznao da je to ona Djeva za koju prorok Isaija reče: Eto, devojka će zatrudneti (Mt. 1, 23; Is. 7, 14). Kada Njena trudnoća postade jasno primetna, Josif utonu u veliku nedoumicu i tugu, jer mišljaše da je Ona pogazila zavet devstvenosti. Veoma smućen, starac govoraše u sebi: Ja je ne poznah, i čak se ni pomišlju ne ogreših o nju, a eto Ona je bremenita. Međutim Josif kao čovek razmišljaše po čovečanski, smatrajući da je Njena trudnoća od greha. Ali, budući pravedan, ne hte je sramotiti, već namisli tajno je ostaviti, tj. otići od Nje nekuda daleko. A kada on tako pomisli, gle, anđeo Gospodnji javi mu se u snu, govoreći: "Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje". O ovome blaženi Teofilakt kaže: "Angeo naziva Mariju ženom Josifovom, pokazujući time da se obručnica njegova nije oskvrnila s drugim. A naziva je ženom njegovom još i zato, da bi se zajedno sa devstvenošću poštovao i zakoniti brak". Tako Josif uze Nju kao svoju obručenicu, s ljubavlju Joj odajući veliko poštovanje kao Djevi Gospodnjoj, i služeći Joj bogobojažljivo i sa strahom kao Materi Spasiteljevoj. Posle toga iziđe zapovest od ćesara Avgusta da se popiše sav svet; i svi iđahu da se popišu, svaki u svoj grad. Pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on beše iz doma i plemena Davidova, da se popiše s Marijom, obručenom za njega ženom, koja beše trudna (Lk. 2, 1-5). Vitlejem je maleni grad, nedaleko od Jerusalima, nalazi se na sredini puta između Jerusalima i Hevrona, a od Nazareta do Vitlejema ima tri dana hoda. Vitlejem se naziva gradom Davidovim zato što se u njemu rodio car David i u njemu bio pomazan za cara. I kad se Josif približi gradu, dođe vreme da Čista Nevesta rodi, i on stade tražiti kuću za prenoćište, gde bi Porodilja mogla imati udobno mesto sebi, da bi rodila na svet Blagosloveni plod utrobe Svoje. Ali on ne nađe stana zbog mnoštva naroda koji beše došao da se popiše, i beše zauzeo ne samo opštu gostionicu nego i sav grad. Zbog toga Josif i svrati u pećinu, pošto im ne beše mesta u gostionici, a dan je već naginjao k večeru. Ta pak pećina služaše kao sklonište za stoku. U njoj Prečista i Preblagoslovena Djeva toplo se u ponoći moljaše Bogu, i goreći čežnjom i ljubavlju k Njemu, ona bez bola rodi Gospoda našega Isusa Hrista, u dvadeset peti dan meseca decembra. Presveta Djeva rodi Hrista bez muža, kao što Adam proizvede Evu bez žene. O tome sveti Zlatoust govori ovako: "Kao što Adam bez žene proizvede ženu, tako i ovde Djeva bez muža rodi Muža, odužujući muževima dug za Evu. Adam je ostao ceo celcat pošto mu bi izvađeno iz tela rebro, i Djeva ostade čedna ne izgubivši devstvo po Rođenju Mladenca. Posle toga Devstvena Porodilja i neobična Služiteljka Svome Porodu, povivši Sladčajše čedo Svoje u lanene, bele, čiste, tanane pelene, blagovremeno spremljene i iz Nazareta donesene, i metnuvši Ga u jasle što behu u toj pećini, pokloni Mu se kao Bogu i Stvoritelju. A i Josif se pokloni i Rođenome i Rodivšoj, jer tada poznade on da Rođeno od Nje jeste od Duha Svetoga. Što se tiče dana u koji se zbilo Rođenje Hristovo, mnogi pouzdani pisci tvrde da je to bilo u ponoći između subote i nedelje. Jer kao što se tačno zna: Gospod Hristos se zače u devičanskoj utrobi na Blagovesti u petak, i u petak postrada; tako se On u nedelju rodi, u nedelju i vaskrse. I dolikovaše Hristu da se rodi u nedelju - dan u koji Bog reče: "Neka bude svetlost", i u koji "bi svetlost" (1 Mojs. 1, 3) u taj isti dan trebalo je da i On Sȃm, Svetlost Večna, zasija svetu. Zbiše se mnoga udesa po vaseljeni u vreme Rođenja Hristova, no divnije od svega beše ono što je opisano u Jevanđelju, kada anđeli s pesmopojem siđoše s neba i jasno se pokazaše ljudima. A dogodi se to ovako. Prema onoj pećini u kojoj se rodi Hristos, po svedočanstvu blaženoga Jeronima, nahođaše se vrlo visoka kula, zvana Ader, u kojoj življahu pastiri stada. Tamo, te noći, trojica njih behu budni i čuvahu svoje stado. I gle, vrhovni među Nebeskim Silama, anđeo, za koga sveti Kiprijan misli da je sveti blagovesnik Gavril, javi se njima u velikom sjaju, blistajući nebeskom slavom, kojom i njih obasja. Videvši ga oni se veoma uplašiše. No pojavljeni anđeo, naredivši im da strah odbace i da se ne boje, objavi im radost koja je Rođenjem Spasiteljevim došla svemu svetu. Pritom on im ukaza na znak istinitosti svoje blagovesti, rekavši im: naći ćete dete povijeno gde leži u jaslama (Lk. 2, 12). Dok im anđeo govoraše to, odjednom se ču u vazduhu pojanje mnoštva nebeskih vojnika koji slavljahu Boga i pevahu: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 13-14). Posle tog javljenja anđela i pevanja nebeskih vojnika, pastiri se posavetovaše i hitno odoše do Vitlejema da vide je li istina što im anđeo kaza. Kada dođoše, oni nađoše Prečistu Djevu Mariju Bogorodicu, i svetog Josifa njenog obručnika, i Dete povijeno gde leži u jaslama. I poverovavši čvrsto da je to Hristos Gospod, očekivani Mesija, koji je došao da spase rod ljudski, Oni mu se pokloniše, i ispričaše sve što videše i čuše, i što im bi rečeno od anđela o ovom Detencetu. I svi koji čuše, koji u to vreme behu došli tamo, diviše se tome što im kazaše pastiri; a naročito Prečista Djeva Mati sve reči ove čuvaše i slagaše ih u srcu svome. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga (Lk. 2, 15-20).
    Tako se zbi Rođenje Isusa Hrista, Gospoda našeg, kome i od nas grešnih neka bude čast i slava, poklonjenje i blagodarenje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i sa Večnim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
    (Iz Žitija svetih za decembar, od arhimandrita dr. Justina Popovića)