Aktivnosti sindikata
Zarade u Vojvodini i dalje ispod republičkog proseka
Stezanje kaiša ne dolazi u obzir!
Prosečna zarada bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, u januaru 2014. godine, iznosila je 37.966 dinara (bruto 52.438 dinara). U odnosu na januar 2013. godine, nominalno je manja za 3,1%, a realno je manja za 6,0%. U odnosu na prosečnu zaradu isplaćenu u decembru 2013. godine, nominalno je manja za 25,3%, a realno je manja za 26,3%. Prosečna neto zarada u Vojvodini, isplaćena u januaru 2014. godine, iznosila je 33.727 dinara, što je za 4.239 dinara manje od republičkog proseka, odnosno za čak 30 odsto manje od prosečne zarade u regionu Beograda (46.923). Prosečna januarska zarada u beogradskom regionu skoro je jednaka najboljoj zaradi u Vojvodini koja je zabeležena u Pećincima (47.863 din.) i Beočinu (47.259 dinara). U samom vrhu liste opština, odnosno, gradova Vojvodine sa visokim prosečnim zaradama su i Bačka Palanka (44.087 din.), Pančevo (42.712 din.) i Kovin (39.908 dinara). Razlike u zaradama među opštinama u Vojvodini su drastišne. Zaposleni u opštini Žitište su, u istom mesecu, u proseku, zarađivali tek 16.726 dinara, dakle, gotovo za trećinu manje od zaposlenih u Pećincima i Beočinu, i najmanje u celoj pokrajini. Tek nešto malo viša je bila prosečna plata u opštini Kovačica (22.107 dinara), a među opštinama sa najnižim prosečnim zaradama su i Bač (25.353), Alibunar (26.741), Šid (26.921 dinara), Sečanj (27.421) i Novi Kneževac (27.619 dinara). Posmatrano po delatnostima, najveće prosečne zarade imali su zaposleni u delatnosti snabdevanja električnom energijom, gasom i parom, sa prosečnom zaradom od 78.380 dinara, i zaposleni u rudarstvu sa prosečnom zaradom od 64.883 dinara. Najmanje zarade su imali zaposleni u delatnostima smeštaja i ishrane (23.986 dinara), trgovini na veliko i malo (29.308 dinara) i prerađivačkoj industriji, sa prosečnom zaradom od 33.277 dinara.
SOCIJALNI DIJALOG ILI FATAMORGANA
U celosti vam prenosimo stav Samostalnog sindikata poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede Srbije od dana 14.03.2014.godine, neposredno pre održavanja parlamentarnih izbora u Republici Srbiji:
Srpsko društvo i privreda su na kolenima, a radnici odnosno zaposleni u tzv. realnom sektoru, bez obzira da li rade u poljoprivredi ili građevinarstvu, metalskom ili hemijskom kompleksu, preradi drveta ili tekstilnoj industriji su tokom proteklih nekoliko decenija dovedeni do bede. Primali su i primaju udarce u meri kakva do sada u modernoj istoriji nije poznata.Svedoci smo iz godine u godinu masovnog smanjenja broja zaposlenih u poljoprivredi, građevinarstvu i bilo kojoj drugoj privrednoj grani, porasta rada „na crno", sve nižih zarada, uključujući i minimalne zarade koje realno ne podmiruju potrošačku korpu i dostojanstvo života, napada na prava koja proističu iz rada, ograničavanja sindikalnog organizovanja, direktnih napada na ljudske i sindikalne slobode koji imaju dramatične društvene i socijalne uticaje i koji sve manje mogu da se podnose. Primeri za ove tvrdnje su nesumnjivi i egzaktni. Dok je krajem devedesetih u realnom sektoru bilo zaposleno preko 1.200.000 radnika danas ih je manje od 700.000, dok su samo pre nekoliko godina zarađivali između 500 i 1000 evra, sad je prosečna zarada zaposlenih u realnom sektoru ispod 350 evra, minimalna zarada se već dve godine ne menja, od aprila 2012.g ona iznosi 115 dinara po satu, a potrošačka korpa stalno raste i iznosi preko 65000 dinara. Reći će kriza , a kriza u Srbiji traje li traje a samo se akteri menjaju u vrhu vlasti. Brutalna neoliberalna politika povećala je socijalne razlike na štetu radnika. Još više su se produbili problemi srpske privrede i društva, povećala eksploatacija radnika i ograničilo sindikalno organizovanje.
Ovo su realni pokazatelji i realan život
Paralelno s njim teče virtuelni svet u kome dominira politička elita, koja se radničkog znoja i sindikalnog partnerstva seti samo tokom predizbornih kampanja. Pa tako imamo „intenzivan" socijalni dijalog od januara do marta ove godine, a tokom cele prošle 2013.g. nemamo sednice republičkog socijalnoekonomskog saveta. Imamo „aktivnosti" političke elite oko rekonstrukcije vlade i usvajanja poreskih zakona, povećanja stope doprinosa za penziono osiguranje na teret radnika, uvođenje solidarnog poreza , povećanja pdv i itd., pri čemu su potpuno zaboravili na sindikate i radnike. Ni da ih pitaju, a taman posla da sa njima usaglase rešenja. Bilo je „napretka". Učestvovali smo tokom jeseni u „diskusiji oko radne verzije" zakona o radu u kojoj su „saslušali" predstavnike sindikata, ali nijednu sugestiju i predlog nisu uvažili. S razlogom smo protestvovali i štrajkovali i uspeli da „zakon koji i nije bio ni u vladinoj a kamoli skupštinskoj proceduri" vratimo na početak.
Protiv čega i koga smo se onda borili ? Izgleda da smo samo Radulovića izbacili iz političke elite
Potom su nam „velikodušno dali" mogućnost, da tokom predizborne kampanje usaglasimo nekoliko instituta „novog i reformskog" zakona o radu koji opet posle nekoliko sastanaka nisu doneli ništa novo. Nismo se usaglasili, naši predlozi i argumenti se ne uvažavaju, jer sa druge strane sede isti poslodavci, koji neznamo koga predstavljaju, niti imaju reprezentativnost i isti predstavnici vlade, koji isto pričaju kao i pre prekida pregovora, ali smo političkoj eliti dozvolili da nastavi s režijom filma zvanom „socijalni dijalog" u kojoj sindikat, nažalost i dalje učestvuje.
Predstavnici ministarstava se i dalje bez obrazloženja i argumentacije, stavljaju na stranu poslodavca i sprovode kampanju „stop preteranoj zaštiti zaposlenih", podupirući tezu poslodavaca da će nam biti bolje ako se radi na određeno što duže, ako razloga za otkaz bude sve više, ako zarade budu sve niže.
Država se nakon toga dalje neće mešati i neće donositi odluke o proširenom dejstvu kolektivnih ugovora – jer je to tobože suprotno „slobodnom i neprikosnovnenom uticaju tržišta na cenu rada" i „konkurentnost srpske privrede".
To će nas spasti, misle oni
Mi mislimo da nas to neće spasti – da je sve već viđeno. I zbog toga, sindikat Poljoprivrede ( PPDIV – SRBIJE ) smatra, da netreba učestvovati dalje u pregovorima dok se Vlada ne konstituiše, dok egzaktno ne kaže koliko će to nezaposlenih biti zaposleno, dok ne kaže kolike će nam, tokom ove i narednih godina, biti zarade i za koliko će se povećavati kao što su to vlade u Nemačkoj, Švedskoj i drugim zemljama rekle i čega se pridržavaju, dok ne kažu u dinarima koji će to iznos minimalne zarade biti od juna, kolike otpremnine kada vrednog radnika poslodavac proglasi viškom, dok ne stane iza potrebe da kao država, uredi privredni i socijalni ambijent, time što će donositi odluke o proširenom dejstvu kolektivnih ugovora, sprečavajući time nelojalnu konkurenciju, socijalni damping i sivu ekonomiju.
Vredi se boriti za ovo.
Pa zato radnici, dobro zaoštrite olovke i spremite se za nove sindikalne aktivnosti.
Miroslav Belančić
