Selo moje, šta se s tobom zbilo?
Ništa više nije, kao što je bilo,
A uvek si bilo veselo i čilo.
Nema više salaša, arteskih bunara,
Zadimljenih bircuza, ni ljudi od dara
Sad svi negde jure zbog prokletih para.
Nema više „korzoa“, tihe promenade
Kao da je kod ljudi, ponestalo nade.
Nekad smo se doterani šetali po štrafti,
To i danas svako od nas, sa radošću pamti.
Bioskopska sala sad je ruglo sela,
Orušena krova, zapuštena cela,
A nekad je za nas bila centar sveta.
Na belome platnu gledali smo Tita,
U velikoj lađi kako svetom skita.
Upoznali prvu ljubav i ljubavne muke,
Šaputali jedno drugom, držali za ruke.
Iza filmskog platna stajala je bina,
Kad se platno podigne, a ona zasija.
Generacije mladih prošle su kroz binu
I sa bine zbunjeni u publici tražili rodbinu.
Deda Mimikin tamburaški orkestar,
Koste Mačkaškog amatersko pozorište,
Folklorno društvo „Novak Radonić“,
Cvetao je kulturno zabavni život,
DTV „Partizan“, fudbal i rvački sport.
Kafana „Centrala“ nadaleko znana,
U njoj smo proveli mnogo lepih dana.
Mnogi se napiti iz nje oženili,
A ujutro raztrežnjeni vezu raskinuli.
„Venecija“ na obali Tise reke,
Još uvek nam budi uspomene neke.
„Venecije“ nema više
A „Centrala“ od tuge izdiše.
Pritisla je roba iz daleke Kine
Nema više harmonike, setne violine.
Tako nam lagano i selo izdiše,
Ni pravih bećara sada nema više.
Oko novog popa podeli se mnjenje,
Pa sad pola ide u Adu na bdenje.
Ništa ne valjadu, a i spadadu
Rekao je jednom Lala
Kada se opraštao od vođenja ljubavi.
Valda smo i omatorili
Pa nam sve sad smeta
Kao da smo došli sa drugoga sveta.
