Толеранција*
„Опет та толеранција...“
Када сам одлучила да пишем на ову тему прво сам се запитала како ће људи реаговати када буду видели „још један“ текст о толеранцији. Дошла сам до закључка да бих желела да кажем да о неким стварима никада не треба престати причати. О толеранцији се много причало и још увек се прича, а изгледа да никада неће бити довољно и све док је не будемо тражили као длаку у јајету она мора да се појављује где год је то могуће и када год је то могуће. Е, зато је овај текст настао.
„Толеранција, а шта то беше?“ Многи људи уопште не знају шта је толеранција или је схватају потпуно погрешно. Не знаш шта је горе! То је широк појам и зато треба разјаснити сваку његову страну како би се добила права слика... Толеранција је поштовање, прихватање и уважавање богатства различитости свих култура, језика, вере и начина да будемо људи. То је способност да се допусте и да се поштују уверења и других људи.
Сваки човек има своја уверења којих се држи, али мора да прихвати да их имају и сви остали и да истом чврстином стоје иза њих. Нико нема права да вам намеће своје мишљење или да омаловажава, одбацује и слаби туђа. Сви бисмо требали да имамо једнака права, зато постоји демократија. Свако има право на слободу мишљења, да се моли свом богу, да се не плаши да прихвати своје порекло, тј. да буде слободан да буде оно што јесте. Наравно, као и увек људи не знају за границе, али оне морају да постоје. Неке ствари се једноставно не могу поштовати и онда се поставља питање: „Када се прекида слобода мишљења и почиње цензура?“. Не можемо избећи чињеницу да неки од нас, када мисле да су им ставови угрожени, настали проблем решавају насиљем. Људска права се пре свега морају поштовати. Бити толерантан не значи толерисати социјалне неправде. У том случају цела прича више не би имала смисла. Циљ јесте да сви будемо слободни, али не по цену рушења туђе.
Не причамо о добродушности и попустљивости. Причамо о моралној дужности, коју све више и више замењује оно против чега се уствари бори. Заправо треба причати о нетолеранцији.
Тешко је држати се принципа, ако то може да вам нанесе последице. Тешко је бити оно што желиш ако тиме губиш основна људска права.
Људи су одбачени или у још горем случају злостављани због боје коже, вере којој су наклоњени или једноставно нису, физичких и менталних поремећаја, ставова, порекла и још мноштва других ствари које су требале одавно бити прихваћене. Нетрпељивост два народа, која траје вековима, као да се никада неће искоренити. Када се говори о толеранцији немогуће је не споменути хомосексуализам. Слажем се да границе треба да постоје, али које је друштво ближе идеалном? Оно које не дозвољава хомосексуалне бракове, али им омогућава сва остала људска права или оно које хомпосексуалца веша на главном тргу? Мислим да је непотребно дати одговор на ово питање, требало би да буде врло очигледан. Хомосексуализам је један од израженијих социјалних проблема данашњице, али за њим не заостају ни остале нетрпељивости које су исто толико трагичне и погубне.
Али наравно и нетолерантни очекују толеранцију. И како онда да се толерантно друштво опходи према заговорницима нетолеранције? Давањем забрана, како би се цела ситуација стишала, добија се бумеранг. Отпори су све већи, масовнији и снажнији. Сви смо свесни да се проблем не може решити преко ноћи, али мене лично плаши чињеница што напредовање не постоји. Данашње друштво се свим силама труди да назадује. Па, свака вам част, одлично вам иде! Само ви, који се својски трудите да уништите сваку трунку толеранције, морате да схватите да се нетолеранција не толерише.
Цела природа тежи хармонији. Зашто онда људи као најинтелигентнија бића теже анархији? Верујем да бисмо сви желели идеално друштво. А могли бисмо створити барем нешто налик томе када бисмо своју енергију, коју улажемо у насиље преточили у тежњу да будемо толерантнији. Сваки проблем има решење само се треба потрудити доћи до њега. И као и на крају сваког исцрпљујућег пута човек добија награду која је незаменљива.
*Ауторка је учествовала у међународном кампу толеранције у Бачкој Тополи јула месеца ове године и са овим радом освојила је прво место.
Дејана Араницки