Дрвени крст на ађанском Чоту III
У потрази за надгробним споменицима

    Старо граничарско гробље у Ади налазило се на Чоту, најјужнијем делу Острова, данашње нам Аде. После рата је продато и испарцелисано. Године 1980.склоњен је дрвени крст који је обележавао место некадашње цркве, до данас су нађена само три надгробна споменика из 18. века.
    Текст који објављујем трећи је у низу текстова о Чоту, написан је у жељи да се покрене борба за очување успомене на старо гробље,на српске граничаре oстровске.

Илија Груборовић, Наталија Гаврић Угарак, Звонко Недељковић, Рашко Рамадански, Миле Трифуновићи Влада Ћаћин на православном гробљу у Ади поред старих споменика

    Са Чота смо отишли  чврсто решени да нешто конкретно предузмемо како би се споменици спасли. Било је потребно, пре свега, наћи власника парцеле на којој се налазио трећи споменик,као и власника викендице испред које је био први. Сазнала сам од господина Јожефа Тормаша, власника парцеле где се некада налазила циглана, да су власници у иностранству, али да се о плацу поред његовог, где је наћен трећи споменик, брине Ференц Хорват, отац Данијела Хорвата, власника плаца. Господин Тормаш је обећао да ће ступити у контакт и са рођацима власнице викендице испред које је био први споменик.Било нам је потребно одобрење власника да уђемо на посед  у случају да стручно лице одлучи да се надгробни споменици  пренесу на неко безбедније место.  После неколико дана решено је било све, добили смо потребна одобрења власника и могли  да кренемо у акцију спасавања споменика.  Требало је  одабрати и место на које би се евентуално споменици пренели, па је, уз сагласност свештеника и председника Црквеног одбора, одлучено да то буде ађанско православно гробље. Рашко Рамадански је успоставио контакт са господином Звонком Недељковићем, археологом из суботичког Завода за заштиту споменика културе и предочио му ситуацију коју смо затекли на терену. Господин Недељковић је обећао да ће теренским возилом и приколицом доћи на лице места. То се и збило 17.септембра 2015. Мој задатак је био да нађем добровољце уколико господин Недељковић одлучи да се споменици пренесу. Одазвали су се у претходном тексту поменути пријатељи мог покојног оца, Миле Трифуновић, Влада Ћаћин, и Илија Груборовић. Тако су се на Чоту, у преподневним часовима тог сунчаног септембарског дана нашли ови добровољци, два археолога  ,господин Недељковић и господин Рамадански, и један залутали професор српске књижевности, Наталија Гаврић Угарак. Отишли смо, најпре, до првог споменика, који је био укопан поред пута  испред већ поменуте викендице. Господин Недељковић је утврдио да је споменик померен, да не стоји над гробним местом и да може да се ископа и стави на приколицу. Добровољци су прионули на посао и споменик је ускоро ископан и стављен на приколицу. Други споменик, нађен на поседу господина Тормаша, стајао је тик уз жичану ограду са унутрашње стране, па је одлучено да се некако ограда подигне и да се кроз њу споменик "изгура" , будући да је само лежао на земљи. Вредни људи су то успели и поред његове величине и тежине.  У вези са овим спомеником, једна интересантна ствар се уочава на фотографији коју сам снимила у тренутку када га усправљају пре стављања на приколицу. Наиме, сноп светлости уперен је на људе који усправљају споменик, а њихове руке обухватају место на окрњеном врху где је био крст,као да га штите. Неко ко је рационалан рекао би да је то случајност, али занесена душа би у томе видела  неки знак.
    Стављен је и овај споменик на приколицу поред првог и, будући да више није било места, споменике смо превезли на православно гробље, где нас је чекао Веса Лукић, човек који је задужен за послове око гробља. Одлучено је да се положе на траву недалеко од улаза у гробље, са леве стране. По обављеном послу, вратили смо се и по трећи. Он је такође био поред ограде, са унутрашње стране парцеле у власништву Даниела Хорвата. Био је укопан прилично дубоко, али и за њега је археолог Недељковић утврдио да не стоји на првобитном мес-ту, да је дислоциран, тако да се могло приступити ископавању. Овај споменик је најокрњенији и најмањи.  Овде не бих улазила у детаљан опис ниједног од три споменика,то препуштам струч-ним лицима. Сва три нађена споменика налазе се данас на српском православном гробљу у Ади, на, по стручном мишљењу археолога, безбедном месту, где ће се једног дана моћи извршити и њихова конзервација.
    Ова три текста о Чоту настала су из жеље да се јавности скрене пажња на историјски значај Чота као места где се некада налазило православно граничарско гробље, где се налазио дрвени крст као спомен-обележје које је сведочило о постојању цркве на том месту, као и да се то обележје врати.
    Борба за незаборав креће.

Наталија Гаврић Угарак