Дрвени крст на ађанском Чоту II
У потрази за надгробним споменицима

    Kренули смо тако Миле Трифуновић и ја земљаним путем између њива и воћњака, смештених  на узбрдици где је некада лежало гробље. Он је знао за само још један сачуван надгробни споменик. Стигли смо до њега. Стајао је поред пута, испред једне викендице,  вероватно склоњен од стране власника на чијој се парцели налазио. Укопан у земљу, заобљеног врха, обрастао маховином, са горње стране оштећен (вероватно ударен), крио је у први мах нечитљив натпис.

    Касније ће овај натпис ишчитати археолог Рашко Рамадански, али оно што се лаичком оку открива то су година 1715. и два мушка имена: Петко и Јован. Иако је светлост дана већ била на издисају, одлучили смо да тражимо даље, разгртали смо траву поред ограда других парцела, завиривали преко не бисмо ли угледали ма какав траг надгробног споменика.

Aкција спасавања надгробних споменика из 18. века на месту нека-дашњег граничарског гробља на ађанском Чоту 17. септембра 2015.

    Некада је на једној од парцела била и циглана, па је по земљи и трави расуто подоста делова опеке, која се човеку, истраживачу, жељном открића на махове може учинити као делић онога што тражи. Приближили смо се и самој некадашњој циглани. Са унутрашње стране ограде угледали смо нешто што би могло да личи на споменик. Фотографисала сам камен и однела у Сенћански музеј Рашку Рамаданском, који је утврдио да то јесте надгробни споменик, али да треба ипак изаћи на терен и на лицу места утврдити о чему се заправо ради. До тога је дошло неколико месеци касније.

    Да би се пришло ближе споменику требало је утврдити власника парцеле на којој се налазио. Сазнала сам да се ради о Јожефу Тормашу. Успела сам да успоставим контакт са њим и он ми је љубазно изашао у сусрет дозволивши да уђемо на његов посед.

    На Чот су крајем септембра изашли пријатељи мога покојног оца, Миле Трифуновић, Влада  Ћаћин, Рашко Рамадански и моја маленкост. Дошли смо до споменика на поседу господина Тормаша, Рашко је потврдио да се ради о надгробном споменику и да је од камена пешчара. Међутим, натписа није било. Претпоставио је да је са унутрашње стране.Требало га је окренути, али како? Миле Трифуновић се досетио да би један пајсер био од помоћи и отишао је по њега. И заиста, успела су њих тројица да одигну споменик од земље,  и подигну га толико да могу да подметну цигле.

Рашко Рамадански, Миле Трифуновић и Влада Ћаћин на Чоту

    Тренутак у ком Рашко креће руком испод споменика да провери има ли натписа са те стране био је препун наде, напетости и ишчекивања.  Све  нас је обузела невероватна радост када је рекао да је под руком осетио урезане знаке!

    После  кренусмо даље...
    На парцели поред, тик уз ограду, угледали смо нешто што би могло да личи на оно што тражимо, али је било дубоко укопано.
    На самом почетку један, а сада можда већ три.
    Колико ли су само дуго  лежали ови споменици заборављени, и колико их само још лежи бачено, расејано по Чоту или ко зна где! Изгубљена сведочанства једног времена. Без њих све се заборавља, као да није ни постојало.

    Идемо сада, али споменицима и Чоту вратићемо се.

Наталија Гаврић Угарак