"Lebovi na prozoru"

    Pesnik Radovan Dudvarski je naš zemljak. Rođen je u Adi pre šezdeset pet godina u kojoj je proveo deo detinjstva, do svoje jedanaeste godine, kada se njegova porodica preselila u Bečej. Životni put ga je dalje odveo u Beograd, gde je završio Ekonomski fakultet i postdiplomske studije. Svoj radni vek proveo je na Beogradskom univerzitetu. Poezijom je počeo da se bavi još od najranijih dana, ali je prvu zbirku pesama objavio tek 1995. godine pod nazivom „Porodična slika”. Od tada pa do danas objavio je više zbirki pesama : „Bečejske zvezde padalice“ (1996.) , „Ađansko čeznuće“ (1998.) , „Dan dok sviće“(1999.), „Izabrane pesme“ (2000.), „Stoje bogovi“ (2001.) i „Lebovi na prozoru“ (2006.).

Radovan Dudvarski sa glumicom Radom Đuričin
i tadašnjom gradonačelnicom Beograda Radmilom Hrustanović

    Pesnik je detinjstvo proveo u ulici gde ja živim, a moj dobri komšija Mile Jakovljević je njegov drug iz detinjstva. Kod njega dolazi kada ga obuzme „ađansko čeznuće“, da zajedno, po ko zna koji put, kroz priču obnove svoje zajedničke uspomene. U slikarskom ateljeu njegove supruge, Rože proveli smo puno prijatnih trenutaka, družeći se sa pesnikovim stihovima. Ovih dana me je obradovalo pismo Radovana Dudvarskog sa poklonom meni namenjenim. Bila je to njegova zadnja objavljena knjiga „Lebovi na prozoru“. I u ovoj knjizi kao i u prethodnima, posebno mesto tematski je dato evociranju uspomena na detinjstvo u Adi. Zamolila sam pesnika da objasni u čemu je ta velika odanost Adi, što je on učinio u pismu koje mi je poslao i čije redove ću podeliti sa čitaocima ...

    „Rođen 25.06.1945. godine u Adi (Ostrovo), do danas joj ostao najodaniji i zato neću još da zatvaram krug života, dok ne pojedem sva svoja sećanja. Klinci (derani) iz moje ulice, moji junaci ispod samog Ordena za hrabrost ili Ordena rada sa zlatnim vencem, do sudnjeg dana. Žudno i žedno, u svim knjigama svoje poezije gostim ih uspomenama od igara fudbala na male golove sa „krpenjačom“ do „Zlatnih slova iz Amerika“. Moj odnos prema zavičaju i moje odrastanje u Adi je letopis o kojem stalno pišem, o godinama koje su bila teza mog vaskolikog sveta, koji nastojim da prostrem i izvan granica vidljivog, pa da postanu prava mala božanstva u koja će se slivati moja osnovna maksima.
    Hramovna tišina mog doma, omogućuje mi da lutam po svojoj prošlosti, jer sam podsvesno znao da ću iza svake stvari naići ili na nekog meni bliskog iz porodice, možda druga iz detinjstva ili vojske, škole ili fakulteta. Onda zastanem, u trenutku neodlučan na koju stranu da krenem, da ne napravim pauzu u životu, a lepe uspomene ostanu nezabeležene, kao jedino zrno smisla, uvek lepe i čiste za Svet za kojim sam odavno pustio poslednju dečačku suzu.
I ako granica između stvarnog i nadstvarnog bledi, u mojoj svesti ne nestaje želja za sažimanjem nijansi za sve one koji imaju Nadu da život nije negde drugde, već da se mora upravljati njime, a za to treba veština. Zato i treba, ne zaboraviti da volimo i stradamo za ljubav i uverenja, koja nikako ne smeju biti imitacija života, jer imitacijama kraja nema. Moje su pesme istina u pamćenju i trudio sam se da postanu simbol jednog vremena i dobar duh koji i danju i noću bdi. Kao znamenje su kroz moje pesme prodefilovali i pekar Premislav – Prema Alaburić i njegova žena Etelka i tople pekarske kifle s makom u cegeru, posute šećerom, sladoledžija što je ulicom gurao kolica i kod koga smo mi deca za jedno jaje mogli dobiti kuglu sladoleda. Istina, i njene stvarnosne slike života iz jednog vremena, koje je ostalo iza horizonta, i tarabe iz moje ulice kao svedoci veka u kome se stvarao i rušio svet.
    Mašta me je uvek sapinjala, a u svesti nije bilo mesta u nemogućem, zato je ono što je bilo lepo, prošlo, bezbolnije nego što sam očekivao. Sve osim pamćenja. Zato u mom pamćenju obitavaju zreli plodovi i mirisi jabuka i dunja na ormanima i mirisi pekmeskog repertoara naših majki, sve duže, sve češće, pogotovu s večeri olizane i neolizane šerpe od pekmeza. I zato mrak ne gostuje u mom životu i ne pokriva sve tragove naših života, jer sam stalno na straži srca starog sveta, da ne bi stalo.
    Projektujući jedno vreme, u kojem smo bili blaženi, pogotovo kad u ruci držimo veliko parče hleba od cipovke s mašću i paprikom (pri čemu nismo osećali da smo gurnuti preko ivice života), suvereno smo odrastali i mislili da smo stigli do svoje ispunjenosti. Naročita uzvišenost misli je u pesmama, koje su se odnosile na pedesete godine, koje su taj period mog života u Adi magično pretvorile u mit. Gladne godine, o kojima danas kad razmišljam, shvatam da sam još tada razumeo da čovek može da živi ne samo o telu, nego i o svakoj reči Božijoj. Nezasitost je bila sudbina moje generacije. Lebac, duboko usađen u psihu mene i svih mojih drugara iz prašnjavih ađanskih ulica, kao najživotnije osećanje. Ovo je samo moje malo parče večnosti. I simbol bezimenih u šarenilu mnoštva. Spomenik ovom dobu ostaće kao Nepostojanje – belina i praznina ... što se i danas ponekad baškari u sopstvenim maglinama. Kako je dobro imati sopstvene Svece, iz istog plemena, srodnike, što će stalno bdeti nad blagostanjem i sigurnošću svojih vernih.
    Kad samo pomislim koliko već dugo leta u meni pre uranka nije zamirisao bagrem beli iz ađanskih ulica, koliko dugo su odložene pecaljke od trski kojima smo skidali cvetove sa bagrema i jeli, silna ljubav ponovo zakuca na moja vrata da svije toplo domaće gnezdo. Dugo razdvojen od Tise, da mi i danas suza pri pomisli na nju zgasne kao pred Hristovim raspećem. Donosilo mi je mir, pa kao da iz nje sa banatske strane svetlost raste kao večnost, živa i nasmešena. Znam da živim u gradu, a u mojoj Adi rumenom senkom u Tisi se kupa srce moje, a u sebi nosi žalosno nebo večno.
    Predamnom iskrsavaju i Jovica i Mile i Bata i Mladen i Coba i drugi moji drugari, u novom neslućenom sjaju, mek drugačiji i večni, što svetlost ne gube u mojoj duši i vuku me da za sobom ostavim što dublji pesnički trag, a onda zajedno zasijamo na Nebu sa svim zvezdama. Zaljubljen u zlatnu svetlost što zasiplje sve prozore i vrata ulice mog detinjstva što mirišu na lebac i anđele nebeske što vazda prolaze ispod mojih prozora u čakširama pocepanih turova.
    Široki moj život ponikao iz Panonije, koju i danas nazivam svojim svetom i stalno ga dodirujem svetlom senkom svojih krila, da mi je lebac koji jedem tim suncem ispečen, što se samo sanja.
    Zatvorenih očiju crtam zodijak i lutam čamcem kroz krvotok od polova do meridijana, sve dok mi Bog ne otvori oči.“

    Radovan Dudvarski je napisao dve knjige koje još nisu objavljene : „Moj portre“ (2007.) i „Rukovetanje“ (2009.). Nadajmo se da će uskoro doći do njihovog objavljivanja i da ćemo imati zadovoljstvo i čast da prisustvujemo promociji ovih knjiga u Adi.