Pravo na sindikalno organizovanje

    Začeci borbe za radnička prava vode nas nazad u daleke godine pred kraj devetnaestog veka  u Čikago, kada se otprilike oko 25 000 radnika u višednevnim demonstracijama  borilo za osmočasovno radno vreme i bolje uslove rada. Tada je policija ove demonstracije krvavo ugušila i mnogo radnika je tada izgubilo život, a osmorica vođa su tada uhapšena i u montiranom procesu pred sudom, poznatijem kao "Suđenje Čikaškoj osmorici", u prvom momentu su svi osuđeni na smrt, ali kasnije petorici su kazne preinačene na doživotni zatvor a nad trojicom je izvršena smrtna kazna. Od tada je prošlo mnogo vremena ali ta iskonska borba između sveta rada i sveta kapitala i dan danas traje i stiče se utisak da će na neki način uvek i trajati, samo je pitanje na koji način se ona odvija i kakvi su njeni efekti. Kakva je situacija danas u Srbiji  što se tiče borbe za radnička prava i prava na sindikalno organizovanje zaposlenih, probaćemo da vam prikažemo u kratkom preseku. Naša država je dana 24.11.2000. godine ratifikovala dve vrlo bitne Konvencije i jednu Preporuku Međunarodne organizacije rada  a što se tiče slobode sindikalnog organizovanja i delovanja i zaštite  sindikalnih sloboda i prava i to:  - Konvencija broj 87. o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava (doneta je 1948. godine od strane MOR); - Konvencija broj 98. o pravima radnika na organizovanje i kolektivno pregovaranje (doneta 1949. godine od strane MOR); - Preporuka broj 143. o radničkim predstavnicima (doneta je 1971. godine od strane MOR).  Inače, Međunarodna organizacija rada (MOR) je jedna od najstarijih i najmasovnijih međunarodnih organizacija. Osnovana je na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, a 1946. godine je transformisana u specijalizovanu Agenciju Ujedinjenih nacija. Osnovni zadatak joj čine aktivnosti na poboljšanju radnih, ekonomskih i socijalnih uslova zaposlenih lica i to kroz ustanovljenje međunarodnih pravnih standarda putem Konvencija i Preporuka. Ustav Republike Srbije i Zakon o radu Republike Srbije takođe garantuju sva ova prava preuzeta iz gore navedenih Konvencija i Preporuka i bliže se bave pravom na sindikalno organizovanje zaposlenih. Nažalost, i danas ima poslodavaca koji vrše diskriminaciju ne samo u pogledu učlanjenja zaposlenih u sindikat, već uopšte u ostvarivanju  minimuma prava zaposlenih iz pozitivnih zakonskih propisa iz oblasti radnih prava. Oni poslodavci  koji ipak radnika ne smatraju kao trošak, već kao investiciju, ne zaziru ni od sindikalno organizovanih radnika, jer znaju da u jednom kvalitetnom socijalnom dijalogu sa predstavnicima zaposlenih i kroz kvalitetan kolektivni ugovor kao validni opšti akt u svom preduzeću (gde su regulisana ne samo prava već i obaveze kako zaposlenih tako i poslodavca) mogu ostvariti u jednoj tolerantnoj atmosferi mnogo veću produktivnost. Dakle, na kraju možemo zaključiti da je pravo zaposlenih na sindikalno organizovanje dobrovoljno i zagarantovano zakonsko i Ustavno pravo, a članstvo u sindikatu između ostalog garantuje i besplatnu pravnu pomoć, zastupanje pred sudskim, inspekcijskim i drugim nadležnim državnim organima, zaštitu prava po osnovu rada i radnog odnosa, na sindikalno osposobljavanje, puno informisanje o pravima i obavezama, rekreativne odmore i razne nabavke pod povoljnim uslovima, radne i sporske susrete, da bira i bude biran u organe sindikata i drugo. Ovim putem pozivamo i sve zaposlene koji do sada nisu bili a žele da se sindikalno organizuju da se za sve bliže informacije obrate  Savezu samostalnih sindikata opštine Ada lično ili na telefon 024-851-086 svakim radnim danom od 07,00 do 14,00 časova. I kao ohrabrujuća vest što se tiče socijalnog dijaloga na nivou opštine, je najava kroz neformalne razgovore sa novoizabranim organima Skupštine opštine Ada o skorašnjem formiranju Socijalno-ekonomskog Saveta koji bi u narednom periodu svakako trebao da se bavi socijalnim konfliktima u tranziciji, usvajanjem raznih strategija (borbe protiv nezaposlenosti i rada na crno) i mnogim drugim bitnim pitanjima za položaj zaposlenih i građana uopšte. Mogućnosti su velike, a pitanje je koliko će to socijalni partneri znati da iskoriste za dobrobit sviju nas.