Okačen na zidu
u gostinskoj sobi
vremešan i tih,
visi stari sat.
Tužan je i sam,
samo on i ram.
Nema kao ranije
da ga neko navije.
Kuća stara nabijača,
nema smeha, niti plača.
Pomreše svi ukućani,
nastupili tužni dani.
A bio je živahan i vredan,
otkucav'o svaki sat,
pokaziv'o vreme tačno,
čak i onda kad je mračno.
Napravljen je davno,
još pre jednog veka
sa nekog vašara
doneo ga deka.
U gostinskoj sobi
odživeo vek,
a ostao sam,
baš je neki peh.
Kad bi samo mogao
prepričati zgode,
koje su se onda
dešavale ovde.
Budio je zorom čeljad,
dočekiv'o umorne i gladne,
opominj'o na počinak,
da usnuju lepi sanak.
Vukli su ga za tegove,
pokidali tanke lance,
navijali preko mere,
polomili i federe.
Aki neka, nije mu ni žao,
samo da nije sam ovde ostao.
Deca se razišla,
kuća zvrji prazna,
kao da ga stigla
neka teška kazna.
Sunce na zalasku,
kroz razređene rolove
toplim svojim zrakom
pomilova ostareli sat.
On kao da se trgne
iz duboka svoga sna
i znak života
od sebe tad da.
Sunce zađe, prođe dan,
a stari sat utonu u san.
Ko zna šta sanja,
možda će i dosanjati
Da ga neko navija,
da je puna avlija,
da u sobu gosti dođu,
da ga tužni dani prođu.
Kada deca na počinak odu,
a u sobi budu
samo on i mrak,
Veselo će kucati tika-tika-tak.
