Дрвени крст на ађанском Чоту
Спомен-обележје којег нема

    У смирај једног пролећног дана  2015. године, упутила сам се код пријатеља свога покојног оца, Милета Трифуновића, улицом Југословенске народне армије. Некада су ову улицу стари мештани називали Милиција, а по професору Браниславу Букурову то би требало да значи да су ту становали граничари, претежно Срби, који су у периоду Војне границе (1702-1750) чува-ли границу Аустрије од упада Турака из Баната.
    Пут ме водио до краја улице, до узвишења са ког се пог-лед шири на мост, њиве и воћњаке. И ту, у близини Чота, најјужнијег дела лесне терасе, између Ађанске баре и Тисе, осетих, први пут те године, невероватан спокој...и чух птице, њихов цвркут..
    Дошла сам да ми Миле покаже место на ком је некада стајао велики дрвени  крст...
    Скренувши десно од краја улице, уском стазом стигли смо до  Чота, до једног поља засађеног детелином. Дошли смо негде до средине и Миле ми рече: "Ту је стајао."

Парцела на којој се налазио крст

    Испричао ми је да је изнад крста стајала  лимена окапница, а од другог пријатеља свог оца, Милутина Јовановића, чула сам да је на крсту стајала и једна кутија која се закључавала и у коју се убацивао новац.
    Тај дрвени крст је, заправо, чувао успомену на старо граничарско гробље, код старијих мештана познато као старословенско гробље, као и успомену на стару цркву плетару.
    У својој књизи "Општина Ада", др Бранислав Букуров спомиње ово гробље и још то да је 1930. на једном од каменa успео да прочита име жене и годину смрти 1749. и каже да се она могла доселити врло вероватно са Арсенијем III Чарнојевићем. И у раду Зорана Стан-чулова о сеоским црквама и гробљима у Ади који је објављен у часопису КИД ПЧЕСА 2000. године  наилази се на податак о постојању старог православног гробља названог "старословенско" због језика натписа на  надгробним споменицима. Он износи и податке о постојању цркве плетаре на том месту. У раду се наводи, а и многи старији житељи Аде сећају се, да је успомену на постојање старе цркве плетаре дуго чувао велики дрвени крст на Чоту, док 1980. није склоњен од стране власника парцеле на којој се налазио.
    На једној аустријској карти из 1783. коју  је у сенћан-ском Историјском архиву нашао Рашко Рамадански, уцртано је ово гробље, а види се и крст.
    Мој отац је желео да откупи овај део парцеле и да постави нови дрвени крст на место са којег је склоњен стари, али то се, нажалост, није остварило, јер власник није пристао на продају.
    Постоји неколико верзија прича о томе како је старо гробље уопште могло да дође у приватне руке и остане необележено, слободно могу рећи и оскрнављено, јер су се надгробни споменици развлачили на све стране, а по причању неких мештана били коришћени  чак и за поплочавање нечијих свињаца. Не могу, не желим, овом приликом да улазим у све страшне приче које сам чула о односу људи према  овом гробљу, према надгробним споменицима, према онима који  у миру не почивају. У неком будућем раду, уколико будем наишла  на какав писани траг, позабавићу се и судбином костију које су нађене и негде на једно место закопане... Наводно се сведочанство о томе налази у црквеној архиви, али ја до сада нисам успела  да га пронађем...

Аустријска карта из 1783.

    Слутим да ће ми се открити, када се најмање будем надала, барем је до сада тако бивало са писаним траговима.
    Елем, враћам се  на место где Миле и ја стојимо, на место некадашњег крста, култног места где су се уочи недеље и празника окупљали, по казивању Милутина Јовановића, богомољци. О томе му је причала његова баба Војинка, жена која је и у најтежим временима по Цркву, редовно присуствовала богослужењима, мада до крста није одлазила јер је говорила да тамо одлазе "само богомољке."
    Кренули смо даље, сишли до земљаног пута, и кренули у потрагу за надгробним споменицима. Са десне стране пута,  из њиве младог жита  излетели су две препелице и фазан..
    Најежила сам се од миља....  

Наставиће се...

Наталија Гаврић Угарак