Usnulo selo, pomrčina k´o testo
izmaglica se izmešala sa mrakom.
Usamljeni lavež remeti grobnu tišinu,
blato je zamenulo letnju prašinu.
Crkveno zvono otkucava ponoć,
utrnu i zadnje svetlo sa zamagljenog pendžera.
Koraci okasnelog derana, žurno grabe ka počinku.
Topla dunja greje promrzlo telo,
ljuštike u perini šušte, kad se meškoljiš.
Zidni sat sa metalnim tegovima
tupo i lenjo štepa tika-taka.
Prvi petlovi najavljuju novi dan,
a tek ga je stigao prvi san.
Otac kadi seljačku peć,
ogrnalom nabija žeravicu.
Žarac tandrče po pećnjaku,
miris ugrejanog crepa golica nozdrve.
Diž se derane, treba namirivati,
bez dobro jutro, budi ga otac.
Dižem se teško, bez pogovora,
očeva se uvek poštovati mora.
Zubato sunce razbija maglu
sa neopalog lišća kaplje jutarnja rosa.
Od neispavanosti telo podrhtava,
a duša mi još uvek spava.
Ako si noćas bio bećar,
budi i sad, odbrusi „Baba“
i podobro povuče dim iz lule
od višnjevog drveta.
