O oловнoj плочи из 18. века и још понечем
Немили повод подстакао ме је да почнем озбиљније да се бавим прошлошћу ађанског православног храма. Мој покојни отац знао је многе интересантне приче везане за храм Вазнесења Господњег у Ади и прва мисао која је уследила после шока због његовог трагичног одласка била је: "Боже, зашто нисам записивала све што је он причао и знао о цркви?!"
Та идеја о записивању јављала ми се често још за његовог живота, али мислила сам: "има дана ..."
Жеља за тим да се сазна и запише што више, расла је.
У крстионици цркве, пред архивом пренетом из парохијалног дома који се реновира, стајала сам не знајући одакле да почнем. Прелиставајући старе записнике уз помоћ сарадника Немање Дицкова, искрсавали су преда мном људи и догађаји, полако се откривала прошлост Храма.
Бранко Гаврић поред оловне плоче. (Снимила Рожа Пеце)
У међувремену, дошло је до познанства и сарадње са господином Рашком Рамаданским, дипломираним археологом из Сенте који се заинтересовао за мој рад и предложио да се почне са радом о оловној плочи, споменици, која је нађена у темељима старе Благовештенске цркве приликом њеног рушења у циљу изградње новог храма.
Током 1922. на седницама Црквеног одбора расправљало се о томе да ли да се постојећи храм продужи, поправи или да се сагради нови. У Записнику црквено-општинске седнице одржане 16/29. септембра 1922. под бројем 226 између осталог стоји да члан Одбора Н. Николић одговара на питање шта је навело црквену општину да "донесе решење о продужењу храма". Он наводи да је храм зидан 1760. године када је било мало српских православних душа у Ади, а да "у Ади сада мало више душа има, па је храм мали (да прими све вернике - прим.аут.) о великим празницима." На питање једног од одборника: "Колико душа српских православних има сада у месту?" Јeреј Љ. Слепчевић изјављује да има 2000 душа.
На седници Црквеног одбора одржаној 31. XII /13. I 1923. године бр. зап. 27-923 донето је решење да се сазове ванредна црквена скупштина ради доношења одлуке о продаји црквено-општинске земље и зидању новог храма.
Даље следи:
"По прочитању овог члана скупштине г. Миладин Седмаков, као глас месног аграрног одбора изјављује да је чуо из уста секретара аграрног уреда суботичког, да ће и један део црквено општинске земље пасти под удар аграрне реформе још ове године. Стога се слаже с предлогом одборника да се прода 100 ланаца црквено општинске земље на Торњошу, па да се зида нов храм, јер је садашњи храм мали, нарочито о већим празницима, када школска деца морају да стоје у олтару.
Општина ако прода 100 ланаца земље остаће јој још 100 ланаца за задуживање цркве..."
За разлог да се зидa нови храм наводи то, што је представник "грађ. секције из Сомбора прегледао пукотину на зиду олтара те констатовао да је доиста опасан, те се зид може срушити."
Предлаже да скупштина усвоји предлог Црквеног одбора, те да прода 100 ланаца земље на Торњошу а из тог новца да зида нов храм, "који је потребан овој општини."
Пошто су више пута отварали овај предмет и сви се са њим сложили председник ставља на поименично гласање.
Свих 29 присутних гласало је за предлог да се земља прода и да се
зида нови храм.
У записнику из 1923, под бројем 232 стоји да се Решењем Административног одбора бачког под бројем 1167-1240-368 одобрава продаја 107 ланаца црквене земље "у сврху покрића трошкова градње новог храма."
У Записнику ванредне црквене скупштине одржане у Ади 15/28. V 1925. под бројем 204 стоји да "Г. парох Лазар Шевић реферише скупштини да је храм разрушен и на дну темеља нађен је на истоку, на дан св. Јована Богослова, камен, и на њему оловна плоча на којој је урезано ово( славенски):..."
Следи препис текста оловне плоче и напомена :
"Ову плочу урамити и чуваће се у парохијалном звању. "
Међутим, до овога је дошло тек осамдесет година касније...
Настојањем протонамесника Данила Нинкова, пароха, Бранка Гаврића, председника Црквене општине, Риста Матковића, члана Црквеног одбора и Сузане Миловановић, рођене Поповић, вишег кустоса Музеја Војводине, плоча је рестаурирана и урамљена о Спасовдану, 9. јуна 2005. и чува се у крстионици ађанског православног храма Вазнесења Господњег.
Сада, десет година након тога, настаје прича о њој...
Стручни опис споменице дао је дипломирани археолог Рашко Рамадански. Текстуални садржај нанесен је комбинацијом урезивања и утискивања слова и симбола у подлогу олова. Њена висина је 25 цм, ширина 21цм а дебљина од 1-2мм. Текст је на рускословенском и гласи:
Текст је од стране стручњака преведен у Музеју Војводине, а у електронску форму пренет од стране господина Риста Матковића. Превод на савремени српски језик гласи овако:
Много интересантних прича крије ађански храм. На нама је да их откријемо, испричамо и тако сачувамо од заборава.
Овај текст је скроман допринос очувању трагова прошлости који због незаинтересованости и небриге друштва, како раније тако и данас, полако и сигурно ишчезавају. Молим своје суграђане да их сачувамо.
Истраживање се наставља, причи нема краја...
Наталија Гаврић Угарак
