Molski dobošar
I opet Jovo nanovo

Dragi moji Vojvođani,
Ćesari, optanti, prečani,
Šajkaši, Bunjevci, Sremci,
Lale, Rusini, Slovaci,
Mađari, Raci i došljaci.

Vekovima mešani i izmešani,
naseljavani, raseljavani i svojetani,
kuđeni, hvaljeni i osporavani,
večiti paori i vredni radini
navek u blatu i prašini.

A svako je ovde našao uhlebljenje,
ostao i udario kućne temelje.
Dangube i lopove nikada nismo voleli
i one su se o nas šlepovali,
redovnima i vrednima srce bi dali.

Tako smo čulni i dobroćudni
kao široka naša ravnica,
plodni i rodni kao crnica.
I mante nas u majčinu već jedared
da sami delimo svoj jad(jed)!

Verujte nam, nismo pogani
al' ni Bogom dani
da večito motikom u zemlju udaramo,
u nebo sa zebnjom gledamo,
a što nam Bog da i naradimo,
mi navek nekom pridamo.

I opet Jovo nanovo,
tesar nateso, kovač iskovo,
paor uzoro, posejo i požnjeo,
a neko drugi nam odneo!
Ne treba nam više, samo naš deo.

Ajte zbogom moji Vojvođani,
vidimo se u nekom bircuzu,
i mante se te politike,
ta valjda vam je sve već jasno,
dok rintate biće svima krasno.

Baćo naspi piće,
oću da nazdravim sa svima
iz prve strofe,
Ž I V E L I !

KuK