MOLSKI DOBOŠAR
MOLSKE TEME I DILEME

    Mol je definitivno postao „mrtvo” selo. Suviše dugo živeći u komi „pacijent” je isključen sa aparata.
    Na ulazu u naselje stoji tabla sa natpisom „OVDE JE NEKADA BILO SELO MOL”. Možda ovo zvuči suviše morbidno, ali je stanje definitivno fragmatično i nije daleko od istine.
    Gde smo to stigli i zašto?
    Pitanje je za dublje analize i sinteze, a dodao bih, i za psihoanalitičare. Nekako bi šarlatanski konstatovao: Kakva Država takvo i Selo. Tačno je da u jakoj i dobro organizavanoj državi ovakve dubioze ne mogu da se manifestuju u takvoj meri i obliku, ali ima i izuzetaka.
    I opet pitanje, šta sada i kako ga reanimirati iz mrtvila?
    Činjenica je da Mol više nema ni jedan jak privredni subjekt. Fabrika „Zora” kao nosilac i zaštitni znak sela, nakon privatizacije nalazi se u kolapsu i pitanje je kada će opet stati na zdrave noge. A baš ona, kao prerađivač povrtarskih i voćarskih proizvoda s obzirom na bazu, morala bih prva da se animira i bude pokretačka snaga nekakvog razvojnog trenda. Mol pre svega selo sa poljoprivrednom strukturom stanovništva 60%, a ostalih 40% žive takođe od te, kakve takve poljoprivredne proizvodnje. Veliki je problem što nema ni jake zemljoradničke zadruge, ili već kako god je zvali, koja bi animirala i usmeravala poljoprivredne proizvođače ka intenzivnijoj proizvodnji profitabilnijih proizvoda.
    Malo imamo i radnji zanatskog tipa, ostali smo na par berbera i isto tako obućara – šustera, kao i krojača. „PROGRES” je takođe nestao u vrtlogu privatizacije i žali bože za tako udešenim poslovnim prostorom, koji propada pod zubom vremena i neodržavanja. U selu nema ni jedne drvare niti stovarišta građevinskog i ogrevnog materijala. I tako u nedogled od segmenta do segmenta, sve problem do problema. Sve gore navedeno možemo donekle razumeti, jer živimo u zaista teškom razdoblju tranzicionog puta društva ka ujedinjenoj Evropi, gde nam obećavaju bolje sutra i kvalitetniji život. Ali dotle treba živeti i preživeti, a to kako da preživimo, i kako da naše selo podignemo iz mrtvila, neće nam niko drugi rešiti do nas samih.
    Ako smo već siromašno selo u privrednom smislu, a i samo stanovništvo je na ivici egzistencijalnog kolapsa, iluzorno je postavljati pitanje, a gde nam je kulturno zabavni život sela? Ali ja baš na tome insistiram!! Jer ako smo već siromašni na materijalnom, nemojmo biti siromašni i na duhovnom polju!
    I u tome je poenta cele ove storije o „mrtvom” selu, o selu, koje je nekada važilo za primer zdravog i veselog duha, sa bogatom sportskom i kulturnom baštinom. A ni u tim vremenima nismo bili mnogo bogatiji, ali bar smo bili kompaktniji.
    Nemojte ovo shvatiti kao pametovanje i kritiku, osećam se isto tako krivim, jer volim svoje selo, a nisam dovoljno učinio za njega, kao ni mnogi drugi, koji su to i mogli.

KuK.