| BOLNA TRANZICIJA - SUROVA STVARNOST
Šta je uspešna privatizacija? Postoje dva kriterijuma. Naš sindikalni, a to je: uposlenost kapaciteta, uvođenje novih razvojnih programa i tehnologija, novo zapošljavanje i otvaranje radnih mesta, redovna isplata zarada i njihovo postepeno povećanje i slično. A Vladin jedini kriterijum je: koliko se ćušnulo para u republički budžet od prodatih preduzeća. I tu staje znanje. Obično dolazi do pada proizvodnje, kašnjenja ili neisplaćivanja zarada, nefunkcionisanja preduzeća i njegovih organa (ukoliko su formirani) na zakonit i legalan način, neuplaćivanje obaveznih investicija i slično. Znači, evidentno dolazi do kršenja odredbi Ugovora o kupoprodaji preduzeća i potpisanih Pojedinačnih kolektivnih ugovora.
I sada, tamo gde su radnici (manjinski akcionari) manje složni a sindikat slab, ćuti se i trpi. Međutim, tamo gde postoji jedinstvo manjinskih akcionara i gde je jača sindikalna svest dolazi do pokretanja određenih metoda sindikalne borbe pa i štrajkova, a sve u cilju zaštite prava zaposlenih.
Jedna stvar treba svima da je jasna. Svi zakonski propisi se isto odnose na sva preduzeća, bez obzira da li su privatizovana ili ne. Bez razlike.
Priče tipa: "E, sad smo privatizovani, vi radnici nemate više nikakva prava, treba da ste sretni što imate radna mesta, ima da radite džabe" i slično - više ne piju vodu! Samo da malo podsetimo tu gospodu, koja zagovaraju ovakve i slične teze, da je doba feudalizma i robovlasničkog društva davno prošlo.
Ali, da se vratimo na početak priče. Nama je preko potrebno da pravna država što pre profunkcioniše. Da profunkcioniše i da bude ekspeditivna. Zašto? Evo jednog konkretnog primera: Kada u redovnoj proceduri, ili na poziv manjinskih akcionara ili sindikalne organizacije dođe u kontrolu nadležna služba iz Agencije za privatizaciju, ona prevashodno kontroliše da li većinski vlasnik (akcija - ne preduzeća, kako neki vole da kažu) ispunjava uslove prema državi (isplate rata, investicije i sl.) dok da li ima kontinuiteta proizvodnje i isplate zarada samo konstatuju zapisnički. I dok zaposleni na sve načine pa i štrajkovima pokušavaju da ostvare svoja elementarna prava, koja su evidentno uskraćena, tek onda nastaju pravi problemi. Na primer, ako Agencija za privatizaciju nakon što je ustanovila da postoji osnov za raskid Kupoprodajnog ugovora sa većinskim vlasnikom, to i učini i pokrene spor kod nadležnog Trgovinskog suda, do okončanja spora potrebno je da protekne izuzetno puno vremena (od 6 do 24 meseci)!? A za to vreme traje agonija u preduzeću, koja često može i da se završi stečajem. Ovakvi sporovi ne bi smeli da traju više od nekoliko meseci, jer preduzeća i dalje treba da rade bar kako su pre privatizacije radila.
Dosta nam je bilo interesnih grupa, podobnih ljudi i dogovorne ekonomije. Trebaju nam sposobni ljudi i prava tražišna ekonomija gde će i svet rada i svet kapitala naći svoje mesto i živeti jedan pored drugog uz jedan pravi socijalni dijalog.
Tako je bilo i tako je sada. A kako će nam biti ostaje nam da vidimo nakon 100 dana rada nove Vlade Republike Srbije. Naime, toliko je Savez samostalnih sindikata Srbije dao novoj Vladi da se uspostavi socijalni dijalog i potpiše Socijalno-ekonomski ugovor.
Obavljen je i prvi razgovor i data su obećanja da će se vrlo brzo pristupiti donošenju ili izmenama i dopunama Zakona o radu, Zakona o zapošljavanju i Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju.
Najavljene su i neke revizije postojećih privatizacija i poboljšanja teksta Zakona o privatizaciji. Prema nekoj sindikalnoj proceni od 1000 privatizovanih preduzeća u Srbiji bar u 500 treba obaviti reviziju. Ukoliko se to ne desi, predsednik Smiljanić je obećao da će pozvati sve zaposlene iz tih preduzeća u Beograd, ispred Agencije za privatizaciju, kako bi se Ministar i lično uverio u svu tragičnost stanja po ovim pitanjima (trenutno traje štrajk u 90 preduzeća).
Od polovine 2004. godine se predviđaju i smanjenja poreza i doprinosa na zarade, sa paralelnim suzbijanjem rada na crno i proširivanjem poreske baze.
Dalji razgovori će se nastaviti sa Socijalno-ekonomskom Savetu Republike Srbije, gde će se i pratiti ostvarenje dogovorenih aktivnosti. Nadajmo se da će Socijalni dijalog uskoro da zaživi.
Kada smo već kod socijalnog dijaloga, dana 29. marta u našoj opštini su boravili Miroslav Vasin, zamenik Pokrajinskog sekretara za rad i zapošljavanje, Miodrag Bradonjić, sekretar Saveza samostalnih sindikata Vojvodine, inače obojica članovi Pokrajinskog Socijalno-ekonomskog Saveta, i koji su obavili razgovore sa predstavnicima lokalne samouprave i Saveza samostalnih sindikata opštine Ada o problemima formiranja Socijalno-ekonomskog Saveta u opštini Ada. Tom prilikom je postignut dogovor da se ove aktivnosti u narednom periodu obave, a Savez samostalnih sindikata opštine Ada im je predao materijal koji predstavlja hronologiju aktivnosti od jula 2002. godine od kada je sindikat bezuspešno pokušavao da pokrene jednu ovakvu inicijativu od organa lokalne samouprave i udruženja poslodavaca, u smislu da se jedno tripartitno telo mora formirati u našoj opštini, radi rešavanja konflikata koji nastaju u periodu tranzicije između sveta rada i kapitala. Nadamo se, da su sada svi uvideli neophodnost formiranja ovakvog tela u našoj opštini (tim pre što i formirana Komisija za privatizaciju ne funkcioniše), jer se i u našoj opštini drastično pogoršao materijalno-socijalni položaj zaposlenih. Međutim, dok se drugi razmišljaju da li treba Socijalno-ekonomski Savet ili ne, mi sindikalci nemamo predaha.
Veće Saveza samostalnih sindikata opštine Ada je na svojoj IX, proširenoj sednici održanoj dana 31. marta 2004. godine dalo punu podršku sindikalnim organizacijama i manjinskim akcionarima u privatizovanim preduzećima (naročito "Zori" i "Remontu" ) koji u saradnji sa organima sindikata Ade, Vojvodine, Srbije pa čak i Srbije i Crne Gore pokušavaju da ostvare svoja prava koja su im posle privatizacije ubrzo uskraćena. Pozvane su i ostale sindikalne organizacije da u saradnji sa manjinskim akcionarim zaštite materijalno-socijalni položaj zaposlenih i da za to po potrebi uključe pravne i stručne službe viših organa Saveza samostalnih sindikata i Sindikata. I to sve naravno u skladu sa svim pozitivnim zakonskim propisima i našim opštim aktima, jer ne daj bože da se nešto od ovog slučajno prekrši, odmah počinje šikaniranje sindikalnih aktivista, a to što drugi krše zakone i izazivaju sindikalno nezadovoljstvo to nikom ništa.
Naravno, na kraju moramo reći i da ima pozitivnih primera što se privatizacije tiče, gde preduzeća funkcionišu i gde je ostvarena dobra saradnja između većinskog i manjinskih akcionara kao i sindikalne organizacije, ali da ih je toliko malo da se izgube u senci mnogih loših primera koji postoje u celoj državi.
Samo dela, a ne reči doneće poboljšanja u narednom periodu. Belančić Miroslav |
