Molski dobošar
DVA OKA U GLAVI

    Ideološki zadojen „bratstvom i jedinstvom“ nikako da se dozovem pameti i realno rezonujem (ako to danas uopšte i može) na sve što nam se od 1991. pa do dana današnjeg događa, a vezano za našu „razbucanu“ zemlju koncipiranu na temeljima bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda. Koliko smo bili jedinstveni svima je potpuno jasno, a o „bratstvu i sestrinstvu“ možemo govoriti kao o metafori „sprdačine“, jer se jedna dobra socijal-psihološka ideja AVNOJSKIH ideologa okončala nožem i kundakom neprimereno ni varvarima.
    Odlazak Slovenaca i Hrvata doživeo sam sa gorčinom u stomaku, jer nigde u istorijskim čitankama nije bilo rečeno da 1918. godine ove dve enklave Austro-Ugarske monarhije svesno prihvataju inicijativu Srbije o stvaranju države Srba, Hrvata i Slovenaca znajući da im je to jedini realan put da se prvi put u svojim istorijama dočepaju državnosti. Hrvatska je to već pokušala u vreme fašizma stvaranjem NDH, samo potvrđuju svoju vjekovnu žudnju za osamostaljenjem. Tada se i preko toga prešlo. Nekažnjeni, kao da se ništa nije desilo ostaju u federaciji jugoslovenskih naroda, čekajući novu priliku, zaštićeni kao beli medvedi. Dobili su ono što nikada njima u njihovoj „banovini“ nije ni pripadalo, Jadransku obalu do Prevlake, „naše more“, naša sindikalna odmarališta, Baranju. „Danke Dojčland“. Konačno je uspelo, sada imaju svoju domovinu i domovnike. Neka im je. Ko umije njemu dvije.
    Makedonci se odvojiše, manje više, al' zaboraviše kako dođoše do svoje slobode i republike Makedonije. Posle proboja Solunskog fronta, srpska konjica vojvode Bojovića u silovitom jurišu razbila je bugarske okupacione snage, a Makedonija je nakon stvaranja jugoslovenskih republika u svojim republičkim granicama priznata kao država nakon razbijanja Jugoslavije i istupanja iz federacije.
    Bosna posta stratište najkrvavijeg građanskog (bratoubilačkog) sukoba tri nacionalne zajednice, nigde zabeleženog u novijoj istoriji civilizovanog sveta.
Koncepcija „bratstva i jedinstva“ doživela je potpuni krah baš u ovoj višenacionalnoj (a svi govore istim jezikom) republici, koju sam nekako najviše i simpatisao, zbog „Bosanskog imidža“, dobrih i gostoljubivih ljudi.
    Oni su danas Federacija BiH.
Kao dva oka u glavi, da održe jezgro i kontinuitet Jugoslavije, Srbija i Crna Gora nerazdvojivo ostaju u SRJ.
    Nedugo oči postaju razroke, jer su gledale svaka na svoju stranu, a Crnogorci izglasaše svoju državu.
    I sve bi to bilo ok da mi nemamo još i kosovski problem. Srbija se zdušno bori da ospori priznavanje Kosova kao države. U trenucima kada preuzima inicijativu u UN i izdejstvuje rezoluciju u UN za pravno preispitivanje regularnosti samoproglašenja Kosova za državu kod međunarodnog suda, dobija mučki udarac nožem u leđa od onog jednog od dva oka u glavi. Crnogorci izglašavaju priznavanje Kosova kao države zajedno sa „bratskom“ Makedonijom.
    Pitam se da li ima kraja našim ujdurmama, nevoljama i razočarenjima.
    Pa baš tim republikama smo pomogli u najtežim trenucima. Skopski zemljotres, zemljotres u Crnoj gori, i godinama nam odbijali od plata a sve u ime bratstva i jedinstva i solidarnosti sa radnim ljudima zatečenim u nevolji.
E, pa više me ništa ne može iznenaditi. Od velikog rodoljuba postao sam gnevni posmatrač ovoga cirkusa nazvanog cirkusom BRATSTVA I JEDINSTVA, koji stalno zanavlja svoj opori scenario i zabavlja ceo napredni i demokratski svet, a nas doveo do očaja i zavio u crno.
    Bože pomozi !