Virtuelni Šekspir

    Zamišljam kako dve ljubavlju opijene duše koje žive u modernom svetu, sede u restoranu brze hrane. Odjednom, posle kraćeg razmišljanja, naš junak, umesto da uhvati ruku prelepe devojke koja sedi pored njega, iz straha,on muški uhvati svoj „pametni“ telefon, koji je možda i pametniji od svog korisnika. Posle dužeg, besmislenog razmišljanja, umesto dugačkog pisma u kojem bi priznao svoju ljubav, na fejsbuku devojci leti poruka: „Volim te!“ Reči kojima se u 21. veku svako razbacuje. Julija izlazi iz restorana i odjednom se nađe na virtuelnom balkonu, a za njom izlazi i Romeo. Na balkonu Julija otkriva svoja osećanja svom Romeu: „O,Romeo! Zašto si Romeo?!“
    O, Romeo, što si tolika budala božja, umesto da zagrliš svoju Juliju, svoju ljubav, ti umesto nje maziš svoj pametni telefon. Ljubav ne govori o drugim ljudima, o njihovim savetima, ne treba da radimo sve kao što drugi rade. Nije potrebno da menjamo svoja osećanja zbog mišljenja drugih ljudi. Možda sam ja drugačija od mnogih u ovom veku, ali ja zamišljam scene gde je važno „ruka u ruci“ a ne „telefon u ruci“. Znaš šta bi bio lep gest ako smo već svi u virtuelnom svetu, ali želimo nešto lepo svom partneru. Kaži joj svoju fejsbuk lozinku i daj joj deset minuta. A sad bih tiho samo spomenula da tvoj život tako lepo prolazi pored tebe dok ti gledaš svoj virtuelni svet, svoj telefon...