Tolerancija je postala sastavni deo javnog govora u Srbiji. O njoj govore zagovornici civilnog društva, intelektualci, mediji, vlast i opozicija, predstavnici međunarodne i lokalne zajednice. Stiče se utisak da je tolerancija univerzalno prihvaćen fenomen, vrednost oko koje postoji najširi društveni konsenzus. Treba li ovo sveopšte uzdizanje tolerancije da nas raduje, ili bi, možda, trebalo da nas zamisli? Nije li ova promocija već sama po sebi simptomatična? Ne kriju li se, iza pohvala i lepih reči o toleranciji, brojni primeri nasilja?
    Stvarnosti Srbije ne manjka takvih primera. U izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji zabeležen je, na primer, bizaran slučaj devojke koja je dobila šamar samo zato što je, u jednom novosadskom autobusu, govorila na maternjem, mađarskom jeziku. Sredina koja se tako ponosi multikulturalizmom i etničkom koegzistencijom sadrži u svom iskustvu i drastičnije primere nasilja od navedenog. Antihrvatska histerija i proterivanje Hrvata nije, svojevremeno, naišlo na osudu pripadnika etničke većine. Kao što, uostalom, ni nasilje kome su bili izloženi Bošnjaci, odnosno Albanci, nije nateralo 'malog srpskog čoveka' da izađe iz 'tople privatnosti', tog najjačeg uporišta svake diktature, i u zaštiti žrtve prepozna vlastite vitalne interese.
    Kao društvena vrednost i kulturno dobro tolerancija nije proizvod reklamnih, medijskih kampanja, nego je rezultat, pre svega, političkih borbi. Biti tolerantan to znači biti trpeljiv prema onima sa čijim se mišljenjima i ubeđenjima, na primer, ne slažemo. No, to ne znači da o tim mišljenima i ubeđenjima ne trebamo zauzeti i izneti vlastiti stav ili, pak, da odustajemo od toga da takva mišljenja osporimo. Ono od čega odustajemo to nisu argumenti, nego mišljenju strani argumenati, odustajemo, dakle od represivno motiviranih praksi i zabrana. Doduše, ne uvek. Tako nešto kao potpuna, apsolutna tolerancija je iluzija. Ne toleriramo onoga ko, huškan od strane medija, u 'pravedničkom' besu čini nasilje nad onima koji su (etnički, politički, jezički, seksualno, itd.) različiti. U tom slučaju nismo tolerantni, nego - saučesnici u nasilju i zločinu.
    Mediji, naravno, mogu odigrati određenu ulogu u promociji tolerancije, ali njihov značaj ne bi trebalo preuveličavati. Produciranje spotova i svakodnevno prisustvo slogana o toleranciji na stranicama novina sasvim sigurno neće doprineti porastu tolerancije u društvu, niti će prisustvo kravice na ekranu, ma koliko bila simpatična i lišena revolucionarnog entuzijazma, promeniti svest onih koji toleranciju smatraju izrazom neodlučnosti, političkog mekušstva i licemernog povijanja pod pritiskom Zapada. Medijskim kampanjama se ne mogu odraditi stvari koje spadaju u opis posla političkih aktera. Tolerancija je odveć laka, komotna i sverešavajuća sve dok se priželjkuje i opstoji kao sredstvo retoričkog nadmudrivanja. No, kada je treba učiniti živim i delotvornim konceptom ona je, odjednom, teška, naporna, zahtevna. Ona, možda, i jest 'ruža u križu sadašnjice', ali taj križ, onda, treba svaki dan uzeti na vlastita leđa.
    Slučaj devojke koja je usred famozne srpske Atine dobila šamar nije naveden slučajno, on je značajan kao odgovor na pitanje - ko u ovome društvu treba da bude tolerantan. Manjine, naravno! No, da li su baš manjine te koje su obavezne na toleranciju? Uostalom, šta to treba da tolerišu oni koji su u manjini, oni koji su slabiji, koji su manje moćni ili nemoćni? Šamar u ovom, a pendrek po leđima, ili, možda, nešto još ubedljivije i ubojitije, u drugom slučaju. Obaveza na toleranciju nije obaveza manjine, nego većine, bilo da je reč o većini u globalnom ili u lokalnom društvu. Zahtev da se bude tolerantan upućuje se samo onima koji (zbog toga što su u većini) imaju moć, onima koji mogu, samo kada bi to hteli, nešto zabraniti, sprečiti i uskratiti, a ne onima koji trpe represiju i čija se prava ograničavaju ili negiraju.
    No, šta nam to poručuje Hegel metaforom 'ruže u križu sadašnjosti'? Poruka je jednostavna: da bi se do ruže došlo potrebno je uzeti križ na sebe, a križ na leđima je muka i napor. Tolerancija se, dakle, kao i sve drugo u životu, mora izboriti, do nje se dolazi kroz muku, otpore i sukobe. Otpor ne dolazi samo od strane drugih, onih u čijem ponašanju prepoznajemo retrogradna, fanatizovana uverenja, nacionalističku zaslepljenost i šovinističku isključivost, onih koji nemaju građanske odvažnosti i koji se oportunistički vuku ili povlače pred većinom, sve sa njenim glasnogovornicima i zastupnicima. Tačke otpora često se nalaze i u nama samima, našim slabostima, ograničenostima, našim predrasudama, zabludama, vlastitom dogmatskom dremežu koji nas čini i slepim, i gluvim za druge. Nema tog princa čiji bi nas poljubac mogao prenuti iz sna i učiniti tolerantnijima nego što smo to bili. Tek oni koji se trude da prevaziđu vlastite slabosti i ograničenja, tek oni zaslužuju ružu. Štaviše, postaju ružom u križu sadašnjosti.

(Deo izlaganja Pavela Domonjija, koordinatora Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, kancelarija u Novom Sadu, na seminaru "Ljudska prava i uloga medija u multietničkim zajednicama.")