Molski licideri
Jedini preostali majstor starog, retkog ali slatkog zanata u Vojvodini, Stanko Jakšiæ sa svojom saputnicom Julkom živi i radi u Molu
Svi se još dobro seæamo davnog i sretnog detinjstva kad nas je majka uzela za ruke i vodila u vašar koji je bio najveæe okupljanje ljudi iz bliže i dalje okoline. Bilo je tu nepreglednog šarenog sveta, raznih majstora, tkaèa, koritara i sitara, užara, grnèara, lonèara, saraèa, baèvara, kablara, trgovaca svakakve robe, stoke, zatim zabavljaèa, peèenjara i konobara u šatorima, poslastièara, fotografa, vlasnika ringlišpila...
Meðu najprivlaènijima – bar za mene – bili su uvek medièari sa èarobnim ogledalastim lutkama, srcima, konjanicima. Nijedan vašar nije prošao a da ne kupimo konjanika za mene i lutku za sestru. Bilo je to pravo zadovoljstvo, naroèito ako je palo i po koji sladoled i flašica kabesoa!
I gledajte èuda: ove jeseni u Adi ponovo ugledah pravog pravcatog medièara u šatoru, kako ljubazno nudi iste – možda èak i lepše – lutke i srca sa ogledalom, ponosne konjanike i druge slatkiše. Pitam se, odakle su. Kažu iz Mola! Iz Mola? Da, da sinko, iz Mola!
U Molu, pored kancelarije radikala, u ulici Maršala Tita poveæa kuæa sa ispisanom firmom:
- Piši ti lepo po pravom nazivu licider ! To je pravi naziv za medièara, pravi starinski naziv – kaže tetka Jula kad sam ih posetio u tom lepom malom mestu, Molu (nikad neæu zaboraviti dobrodošlicu ali i izvinjenje "nemamo vremena jer žurimo u berbu kukuruza, a zatim koljemo svinju").
- Ja sam jedini živi licider u Vojvodini – kaže èika Stanko koji je sa svojih 74 godina mnogo što šta video i preživeo. – Poèeo sam odlaziti na vašare biciklom. Kolaèe sam nosio na paktregeru u velikom pletenom kuferu od pruæa! Putem sam èesto pokisneo i kad sam stigao do èarnoka u Senti ništa suvo na meni nije ostalo...
Molski licideri: braèni par Jakšiæ
Obojica se priseæaju starih uspomena i dogodovština, èega je bilo zaista dosta. Iako malo bolestan, èika Stanko se raduje velikom plakatu iz Debeljaèe, koji je stigao poštom na njegovu adresu i u kojem ga uètivo i sa poštovanjem JKP "4. oktobar" iz Debeljaèe poziva na novembarski vašar.
- Veæ dve godine ne idemo u Debeljaèu, ali pozivi još uvek stižu – kaže Stanko. – Aoj, sve je bilo pa brzo prošao. Ceo dan smo radili od zore do mraka, sve ti dosadi bilo je toliko posla. Ne možeš ni film pogledati jer u 2 sata treba ustati i krenuti na vašar.
- Sve radimo ruèno, primitivno, bez mašina – nadovezuje se tetka Jula koja se majstoru Stanku pridružila posle ženine smrti i gledajuæi ga nauèila zanat, mesi i peèe medenjake a èika Stanko ih šara. – Šara i te kako šara! I zatvorenih oèiju kiti slatke figurice lutaka, srca i konjanika.
Pitam ih za sreæu i zadovoljstvo u zanatu koji je pomalo i umetnièki, stvaralaèki.
- Patnje žive, stalno u radu i pokretu, ideš po kiši i blatu...Bicikl sam zamenio na seljaèka kola, zatim uzeo Fiæu i odmah je bilo lakše, komotnije – kaže Stanko. – Mi sedimo u kolima, a medenjaci i oprema na krovu! Kasnije Fiæe sam zamenio na Stojadina, a još kasnije na Vartburga.
Ipak, po licima vidim da znaju i oseæaju sve lepote svog zanata i sa pravom su ponosni da su danas jedini medièari u celoj Vojvodini. Kažu, živelo se od zanata veoma dobro za vreme Tita a i kasnije sve do polovine Miloševiæeve ere. Od tada sve lošije i lošije. Ljudi nemaju para a medenjake kupuju samo radi ukrasa. Doduše nose ih i kao poklone. Nose ih i u inostranstvo...
- Pre nekoliko godina snimila nas je i beogradska televizija – kaže Jula. – Stanko meðutim ne voli puno govoriti, nikad ne traži popularnost. Ali je mnogo dobar majstor, pravi licider. 1961. godine zanat je (silom) preuzeo od tetke, Ružice Džakulin koja je nakon smrti supruge Mite Džakulina nastavila ovu drevnu porodiènu tardiciju.
- Ove godine veæ je kraj sezone. Polako prestajemo sa pripremanjem kolaèa ali još ne posustajemo – nastavlja Jula. – Asortiman naše robe je atraktivan i predstavlja pravu retkost. Pravimo šest vrsta srca (po velièini i po šarama) sa ogledalom, tri vrste konjiæa, dve vrste lutkica sa ogledalom i slikama, zatim male papuèice, ðerdane (olvašo, drotulje ili vezulje), ukrase za jelku: male lutkice, malog konjiæa. Odlazimo na vašare u Senti, Baèkoj Topoli, Žablju, Temerinu, idemo u buèe u okolna mesta. Najveæu proðu i dan danas imaju ðerdani ali nažalost, nemamo naslednika u zanatu i posle nas nema nade da æe ga iko nastaviti.
Svako kome je makar malo stalo do tradicije, neka požuri da uzme po neki liciderski kolaè sa figurom za uspomenu, jer ovi kolaèi su postojani, traju godinama a stalno nas podseæaju na veštinu i umešnost starih majstora iz vremena naših baka i dedova. Èesto se dešava da verenici donose svoju sliku verenièku a naši majstori ih vešto ugrade u prelepa srca koja zatim godinama – možda decenijama – služe kao ukras i uspomena na sreæne dane i lepe godine.
Zato požurite i vi, naðite neki povod da biste naruèili ili nabavili ove lepe medenjake. Nisu skupi a desetostruko vrede više jer sada u Vojvodini medenjaka ima samo kod molskih licidera! Radujemo se što smo ih našli i fotografisali za uspomenu, zabeležili za veènost.
Janoš Kiralj
