MOLSKI DOBOŠAR

SVINJOKOLJ – DISNOTOR

    Začuh jednog od ovih hladnih zimskih jutara svinjski "vapaj" a potom krkljanje preklanog "ranjenika". Iza toga rezak zvuk plinskog pištolja za prljenje svinjske čekinje. Po selima Vojvodine u ovo doba to je uobičajena pojava zvana klanje, svinjokolj, a u našim krajevima kaže se da pravimo disnotor.

    Za razliku od ranijih vremena kada se tom činu pristupalo sa nekim ritualom, danas je to čist zanat. Eto mora se, ko ima i ko može da se zakolje ranjenik.
    Sve se to odradi što se brže može, jer domaćice uglavnom ne vole taj krtog i da joj se masnoća unosi u kuću.
    Napuni se zamrzivač, nešto ostavi za i doočinog, svako na svoju stranu.
    Sećam se kako je to kadgod bilo pa vam sad prepričavam.
    Dan pre dogovorenog svinjokolja vršile su se pripreme. Katlanka se iznela iz komore i namestila na pogodno mesto kako ne bi smetala, a bila na dohvat ruke. U nju se postavljao tučani kotao u kome se prvo grejala voda, potom topila mast i na kraju kuvao sapun. Veliko drveno korito sa dva debela lanca za šurenje svinja takođe je bilo pripremljeno.
    Klalo se najmanje dva, a u većim i bogatijim familijama i po četiri i pet debelih svinja odjedared.
    Majstor, kako smo zvali ekzikutora svinjskog pokolja dolazio je u četiri sata ujutro, a domaćini su već u tri bili na nogama, kako bi ugrejali vodu za šurenje svinja.
    Šurenje zaklanih svinja radilo se iz razloga što onda nije bilo plina, pa se posle šurenja kožura dopekla sa slamom, da bi se lakše svukla sa svinjčeta, a i da se jede ko to voli. Nas decu i ako smo bili budni, čim je prvi ranjenik pao za slobodu, nisu puštali iz kuće sve dok se nisu popalile vatre od slame za prljenje, kako ne bi smetali, a i iz pedagoških razloga.
    Kad smo već kod ovih vatri, pričalo se da onaj ko nije imao da zakolje više od jednog svinjčeta, a da bi izazvao zavist kod komšija on je palio još dve tri vatre pa je izgledalo kao da toliko i ranjenika kolje.

Nastaviće se...