O molitvi

    Koliko je važno upražnjavanje molitava, govori činjenica da su neki od Svetih Otaca govorili da je molitva najuzvišenije vežbanje uma. Evo šta kaže o molitvi jedan od velikih ruskih svetitelja, otac Jovan Kronštatski Čudotvorac (1829-1908†).

    Kakva je neizmerno velika čast čovečanstvu, što može da otvara svoja usta pred Bogom, da stupa s Njim u razgovor, da moli Njega za svoje potrebe, da mu blagodari za dobročinstva, da mu slavoslovi za neizrecivu velelepotu Njegovu i da bude uveren da je ta žrtva blagodarnosti i slavoslovlja ugodna Bogu. Nijedno stvorenje nije dobilo od Boga takvu čast, mada i ona imaju svoj jezik, kojim izražavaju potrebe svoje prirode, jer rečeno je da i ptići gavranova prizivaju Gospoda (Ps. 146, 9). Tamo na nebu je naša puna slava, a ovde su samo njeni počeci, koji se javljaju kod vernih hrišćana. Molitva je uznošenje uma i srca Bogu; sozercanje Boga; odvažan razgovor stvorenja sa Tvorcem; stajanje duše pred Njim sa strahopoštovanjem kao pred Carem i Samo-Životom, koji svima daje život; zaboravljanje radi Njega svega što nas okružuje; hrana duše, vazduh i svetlost, njena životvorna toplota; očišćenje grehova; blagi jaram Hristov, lako breme Njegovo. Molitva je stalno osećanje (saznanje) svoje nemoći ili duhovnog siromaštva; osvećenje duše; predokušaj budućeg blaženstva, anđelsko blaženstvo; nebesni dažd koji osvežava, napaja i zemlju duše čini plodonosnijom; sila i moć duše i tela; osveženje i očišćenje misaonog vazduha; prosvetljenje lica; veselje duha; zlatna nit koja sjedinjuje stvorenje sa Tvorcem; bodrost i hrabrost u svim nevoljama i iskušenjima života; svetiljka života; uspeh u delima; ravnoangelsko dostojanstvo; utvrđenje vere, nade i ljubavi. Molitva je zajednica sa anđelima i svetima, od pamtiveka Bogu ugodivših. Molitva je ispravljenje života; mati skrušenog srca i suza; snažni podsticaj na dela milosrđa; sigurnost života; uništenje straha od smrti; prenebregavanje zemaljskog bogatstva, željenje nebeskih blaga; očekivanje Sudije celoga sveta, opšteg vaskrsenja i života budućeg veka; pojačano staranje za izbavljenje od večnih muka; neprestano iskanje milosti (pomilovanja) od Vladike; hođenje pred očima Božijim; blaženo iščeznuće pred presazdavajućim i sveispunjavajućim Tvorcem; živa voda duše. Molitva je smeštanje u srce svih ljudi, ljubavlju; nizvođenje neba u dušu; useljenje u srce Presvete Trojice, po rečenom: u njemu ćemo doći, i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23).
    Razgovarajući u molitvi sa Bogom ili sa svetima, mi treba da budemo, bez najmanje sumnje, uvereni da će se naše reči, koje su od srca izrečene, čuti. To treba smatrati za istinu, kojoj nisu potrebni dokazi, za najobičniju stvarnost. Još treba imati i živo ubeđenje da Gospod sve ispunjava, da je Njegova suština ljubav i dobrota; da je Njegovo delo, a i suština, da stvara, da daje, ukazuje milost, štedro nagrađuje, ispunjava naše molbe. I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt. 21, 22; Mk. 11,24). Još treba biti jako pažljiv prema svom srcu, da ono ne bi lagalo, da bi svaka reč izlazila iz njegove dubine, tj. treba se u najvećoj meri starati o istinitosti molitve, smatrati istinskom svaku reč molitve. Sa strahopoštovanjem se služiti rečima i poštovati ih. Mnogi se ne mole, zato što im se čini, da oni navodno nisu dobili od Boga molitvom nikakve darove, ili smatraju molitvu nepotrebnim delom. Kažu: „Bog sve zna pre naše molbe“, i zaboravljaju, da je rečeno: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćeme; kucajte, i omvopuće vam se (Mt. 7, 7). Naše molbe (molitve) potrebne su baš radi jačanja naše vere, kojom se jedino i spasavamo: blagodaću ste spaseni kroz veru (Ef. 2, 8). Moleći se, treba verovati u snagu reči molitve, ne odvajajući same reči od samog dela koje one izražavaju; treba verovati da za rečju kao senka za telom, sledi i delo, zato što su kod Gospoda reč i delo nerazdeljivi: jer On reče, u postadoše; On zapovedi, i sazdaše se (Ps. 148, 5). I ti isto tako veruj da što si rekao u molitvi i za šta si zamolio, to će i biti. Ti si slavoslovio i Bog je primio tvoje slavoslovlje, zahvaljivao si Gospodu i Bog je prihvatio tvoju zahvalnost u mirisu miomira duhovnoga. Prizivaj ne sumnjajući u prostoti srca, Gospoda Boga, takođe i anđele i svete, koji po blagodati Božijoj i po zajedničarenju ili jedinstvu sa Bogom i prostoti svoga bića izuzetno brzo, poput munje, i čuju i ispunjavaju, po volji Božijoj, naše molitve. Zato, ako prizivaš Gospoda, Majku Božiju, anđele ili svetitelje prizivaj ih svim srcem, ako se moliš za nekoga od živih ili umrlih moli se za njih svim srcem, izgovarajući njihova imena sa srdačnom toplinom; moliš li za sebe ili nekog drugog za dobijanje bilo kakvih duhovnih darova, ili za izbavljenje svoje ili bližnjeg iz nekakve nevolje ili od grehova i strasti, loših navika, moli se za to od sveg srca, želeći svim srcem za sebe i drugoga traženo dobro, i dobićeš od Gospoda dar po srcu tvome. Šta god hoćete ištite, i biće vam (Jn. 15, 7). Bog i sveti vide šta je kod nas i u mislima i na srcu, sam Bog svojim sveznanjem, a Sveti blagodaću Svetoga Duha, u Kojem oni večito borave. Oni vide, odgovaraju li naše reči srcu, i ako u potpunosti odgovaraju srcu, a srce je sa svoje strane verujuće, skrušeno i smireno, gori ljubavlju i usrdnošću i željom da dobijemo traženo, tada se oni ljubazno priklanjaju na našu molitvu i daruju željeno. Ako hoćeš, da Gospod brže da srdačnu veru tvojoj molitvi, staraj se od sveg srca da sve govoriš i radiš sa ljudima iskreno i ni na koji način ne budi sa njima dvojedušan...
    Nekoliko reči o molitvama za umrle. Umrli čovek je živo biće: Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38). Ako je duša umrla u gresima, onda ne može sebi da pomogne da se izbavi od njihovih uza i ima veliku potrebu za molitvama živih ljudi, posebno Crkve najsvetije neveste Hristove. Prema tome, molićemo se iskreno za umrle. To je veliko dobročinstvo za njih, veće dobročinstvo nego za žive. Kada se budeš molio za upokojenje duše usnuloga, primoraj sebe da se pomoliš za njega od sve duše, znajući da je to osnovni dug tvoj, a ne samo sveštenika i klirika. Zamisli, koliko je neophodan usnulom pokoj i koliko mu je potrebna molitva živih, pošto je ud jednog Tela Crkve, kako zli dusi osporavaju kod anđela njegovu dušu i kako ona strepi ne znajući kakav će da bude njen udeo zauvek. Mnogo znači pred Vladikom molitva vere i ljubavi za usnuloga. Njegovoj duši takođe je potrebna molitva, sada već tvoja, zato što sama ne može da se moli plodotvorno; i njegovoj duši je potreban pokoj, koji ti možeš da izmoliš za njega toplom molitvom, sa dobročinstvom u korist njegove duše i posebno prinošenjem za njega Beskrvne Žrtve. Za usnule se moli tako, kao da se tvoja duša nalazi u adu, u plamenu, i ti se sam mučiš; osećaj njihove muke svojim srcem i vatreno, vatreno se moli za njihovo upokojenje u mestu svetlom i cvetnom, i u mestu odmora. Moli se Gospodu za upokojenje umrlih praotaca, otaca i braće svoje svakodnevno, jutrom i uveče, da u tebi živi sećanje na smrt i da se u tebi ne ugasi nada u budući život posle smrti, da se smiruje svakodnevno duh tvoj mišlju o tvom brzoprolaznom životu.
    (Sveti Jovan Kronštatski – Odlomci iz knjige „Misli o molitvi“)