Reforma penzijskog i invalidskog osuguranja

    Ovih dana u javnosti je mnogo bure izazvala najavljena reforma penzijskog i invalidskog osiguranja. Tako smo mi, sindikalci, imali priliku dana 04. jula 2005. godine u Novom Sadu na sednici Veća Saveza samostalnih sindikata Vojvodine da čujemo od Ministra za rad i zapošljavanje, g.dina Slobodana Lalovića obrazloženje Nacrta o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. U svom obraćanju ministar je istakao da je ova reforma neophodna i da su mnoge prethodne Vlade u prethodnom periodu izbegavale to da urade iz političkih razloga, plašeći se svoje reputacije na nekim narednim izborima. Međutim, osim što Međunarodni monetarni fond ove reforme uslovljava sa daljim aranžmanima našoj zemlji, postoje i objektivni razlozi da se one moraju sprovesti. Svima je poznata činjenica da je početkom devedesetih godina prošlog veka penzijski fond bukvalno opljačkan i da do današnjeg dana uprkos određenim naporima nije stabilizovan. Stoga po rečima ministra za to postoje samo dva načina. Jedan je ili povećanje doprinosa (što naša i onako opterećena privreda sigurno ne bi izdržala) ili neizbežne reforme. Da je stanje teško svedoči činjenica da je penzijski fond u stalnom deficitu i da ga mesečno Vlada dotira sa 40% sredstava, tako da on nije ni stabilan ni održiv. Takođe, penzije učestvuju sa 14% u bruto društvenom proizvodu naše zemlje što je takođe veliki procenat i sličnih primera nema nigde. Uopšte gledano danas se u Srbiji više troši za 20% nego što se realno ostvari. Odnos prosečne penzije i prosečne plate je u 70%:100%, dok u zemljama u okruženju taj odnos ne prelazi 58%:100%, što takođe predstavlja opterećenje. Trenutno u našoj državi na 1,2 zaposlena dolazi 1 penzioner, i zbog toga Vlada planira da jedan deo sredstava usmeri u investiranje u privredu (otvaranje novih radnih mesta) i stoga je u svojoj Strategiji nezaposlenosti predvidela da do 2010 godine stopa nezaposlenosti, koja sada iznosi 33%, bude smanjena na prihvatljivih 10-15%.
    Do kraja godine se planira uvođenje trećeg stuba tzv. Dobrovoljnog penzijskog osiguranja, a za nekih 6-7 godina i uvođenje drugog stuba tzv. Obaveznog dopunskog penzijskog osiguranja, a sve u cilju rasterećenja postojećeg penzijskog fonda. Starosna granica za odlazak u penziju planira se da se pomeri kod muškaraca sa 63 na 65 godina i kod žena sa 58 na 60 godina, popstepeno u naredne 4 godine sa godišnjim pomeranjem od 6 meseci, dok bi penzijski staž kao uslov trebao da ostane 40 godina za muškarce i 35 godina za žene. Primenom Švajcarskog sistema (kombinacija rasta troškova života i zarada) penzije bi se usklađivale 2 puta godišnje i to u aprilu i oktobru. Najniža penzija bi iznosila 25% od prosečne zarade, a prosečna bi do 2010. godine trebala da dostigne odnos 58%:100%. Nakon što je ministar završio svoje izlaganje, nastala je žučna diskusija posle koje smo jednoglasno uskratili podršku ovom Nacrtu zakona iz razloga što je jako restriktivan u ovom momentu kako za penzionere tako i za zaposlene, što se takođe desilo i sutradan 5. jula na sednici Socijalno-ekonomskog saveta u Beogradu gde reprezentativni sindikati i Udruženje poslodavaca takođe nisu prihvatili predloženi Nacrt zakona od strane Vlade i pod hitno su tražili da se on povuče iz procedure i da se prethodno usaglase određena rešenja iz njega sa reprezentativnim sindikatima i udruženjima penzionera. Vlada je to i učinila i ovaj Nacrt zakona je uprkos protivljenju MMFa, povukla iz procedure do kraja avgusta i spremna je da do tog perioda tekst Nacrta zakona usaglasi sa socijalnim partnerima i učini ga prihvatljivim za sve kategorije koje ovaj Zakon dotiče.