ДОКУМЕНТ ВРЕМЕНА
У поводу откривања спомен плоче Радивој-Радишко Поповић

    Данас окупљени испред лепо обновљене зграде, бивше основне школе из 1855. године на којој је постављна спомена плоча Радивоју-Радишку Поповићу, заокружујемо обележавање живота и рада једног од наших најзначајнијих суграђана.
    Учитељ,  хоровођа, композитор  Радивој-Радишко Поповиц родио се 14.11.1879. године у Ади, где је и сахрањен на православном гробљу 05.01.1944. године. Био је један од најистакнутијих културних прегалаца и јавних радника у првој половини 20 века не само свог родног места већ и шире.

Зоран Станчулов приликом читања говора

    По завршетку учитељске школе 1903. године вратио се у родно место, где је започео радни век као учитељ, управо у овој згради у којој је једно време и становао.
    У једној забелешки месне црквене општине тада храма Благовештењског из 1817 године остало је забележено као:

НАЗНАЧЕЊА  ОПШТА

    Име места је Острово, оно се од  1817. г. зове  Ада, у њему постоји Храм Благовешћенски, Општина има 3 школе једна је за женску децу.  Учитеља има 3.

    Ово нам је само још једна потврда да ова средина има образовни систем који дубоко залази у прошло веме, а засигурно од 1701. године.

    Радивој-Радишко Поповић будући да је био и музички надарен и сам добар певач, по повратку у родно место а по смрти старог хоровође Николе Кирића од 1904.  постаје хоровођа Српског православног певачког друштва у Ади, које је пето друштво у српству и у то време једно од најбољих српских певачких удружења. Мото друштва је био "Песма нас је одржала њози – хвала!'' како је то и на барјаку певачке дружине  од 29.01.1927. године написано, а песма певачког друштва је била ''Стојане сине'' док је лични мото Радивоја Поповића био ''И сунце пролази кроз каљава места, али се не укаља.''

    Као изузетно способан човек и добар оганизатор Радивој Поповић је успешно омасовио хор и попунио певачки састав, који је изводио четворогласне композиције. На репертоару ансамбла биле су и духовне и световне песаме,  које су извођене приликом црквених празника, као и на концертима хора и на традиционалним баловима. О квалитету ађанског Певачког друштва сведочи и тадашњи велики и разноврсни репертоар овог ансамбла, који је обухватао комплетну Мокрањчеву Литургију, као и композиције Исидора Бајића, Ј. Марковића, од Јована Борјанића, Петра Коњовића, Роберта Толингера,   Д. Боротњанског, Ф. Менделсона, И. Бајића, Д. Јенка, Ј.Маринковића,  Д. Котура, ПЈ Крестића,  Х. Доубека, Вилхара,  J. Прохаске  и других.                   

    Били су веома тражено друштво, а одржавали су везу са Гуслама из Кикинде и са Првим Београддски певачким друштвом. Један од чувених наступа је био у Молу из 1920. године када је изведена песма о молцима:

    ''Само нека засвирају молчани  јунаци, так ће нам се напунити сви молски сокаци, девојчица и снашицакићених,  момака девојцица и снашица..."

    Радивој Поповић је  свирао на више инструмената, свирао је клавир, и на гусле уз које је радо певао народне јуначке песме, а био и одличан певач, који је често наступао соло или у двопеву, са својим пријатељем, учитељом Ненадом Рајићем, са омиљеном песмом ''Ој ружо мила''. Посебан доживљај су му били ђурђевдански уранци са тамбурашима.

    Проучавајући живот и рад Радивоја Поповића сазнајемо да је иза себе оставио и бројна музичка дела и  показао се као врстан  композитор, за чије се име везује како духовна музика тако и  световне хорске песмекао што црквене композиције ''Псалам 69 '' и ''Јако да царја'', као и хорске песме: „Снег западе“, „Еј везак везла“, "ПИЈ и ГОРОМ" ( из 07.03.1933.Г) а компоновао је и инструменталне композиције, као „Надино коло“ посвећено његовој животној сапутници Надежди Поповић првој забавиљи у месту. Сасвим је извесно да је  његово најпознатије дело мелодија „Мој дилбере, рођо моја “, која је објављена у албуму песама композитора Јована Поповића из 1920. годин.

    Радивој-Радишка Поповића је био несумњиво један од угледних, мада данас мање познатих музичких стваралаца са почетка двадесетог века.
Због свега тога, било би неопходно  и даље  истраживати музичку заоставштину Радивоја Поповића, а његову личност и дело желимо отргнути од заборава како постављеном  бистом тако и спомен плочом и тако обележити места везана за његов живот и стваралаштво, што овим путем и чинимо.

    Ми грађани Аде се поносимо нашим угледним суграђанима и местом, и уз то морам додати и речи нашег академика Матије Бећковића:

    "Ако су Ада и Мол давно остали без мора, нису никад, широких без видика и космополитског погледа на свет и живот, па се у њима као у каквим лукама на медитеранским обалама чува и сопствени идентитет и негује складан суживот различитих нација, вера и култура."

    Тако се и  Радивој Поповић  у Аду вратио у бронзи да ту заувек остане као светионик и путоказ нараштајима који долазе и потстрек нашим наставницима да преузму на себе да даље с младим нараштајем проносе културну традицију и племените вредности живота.

    Дана 24.10.2015. године

Адвокат Зоран Станчулов