Заборављени крст

    Oвога пута усмерићу светло своје пажње на један споменик без имена и знака, на камени крст који се налази у северозападном делу порте ађанског Храма Вазнесења Господњег. Ретко ко га примећује, ретко ко застане пред њим, заборављен, живи своју вечност, вечност у односу на наше људско трајање. Уморан,  рањен, али још увек раскриљен стреми ка небу...
    А некада, претпоставља се од прве половине 18. века, стајао је на другом месту, на јужној страни данашњег тзв. Српског парка и означавао је  северни крај  села. О овоме у својој Монографији Аде пише  Бранислав Букуров, напомињући да се можда и неко старо гробље  простирало на овој површини. На том месту је 15. новембра 2013. откривена биста Радивоја Поповића, рад вајара Ласла Силађија.
    Од госпође Миланке Бакош, рођене Бешлин, чула сам причу о Крсту из времена између два светска рата када је представљао посебно духовно станиште и био место окупљања мештана.

    Небо (балдахин) је увек стајало у цркви испред двери. Приликом литије, о Спасовдану или Врбици, прво су ишла четири барјака и крст, потом небо испод којег су ишли свештеник и појац, а затим су у поворци следила деца из забавишта, школска деца, те остали...  Поворка се кретала од цркве до Крста у парку, испред Крста се читало Јеванђеље и појало се, а после се истим путем враћало у цркву. О Спасовдану испред цркве били су разапети шатори, продавали се слаткиши, лицидерска срца, кретош, а у већини шатора орила се музика... Није била сигурна када је Крст склоњен, премештен у порту.
    Међутим, у  ЛЕТОПИСУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ХРАМА СВ. ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У АДИ мој сарадник Немања Дицков нашао је следећи запис:
    "У току месеца септембра 1961. године на тражење Народног Одбора Општине Ада, а по дозволи и благослову Њ. Преосвештенства Господина Никанора Епископа бачког извршено је преношење Крста, који се налазио на углу малог парка односно на почетку трга Ослобођења и улице Маршала Тита, испред куће Бранислава Јаковљевића и данашње зграде Општинског Комитета. Преношење Крста извршило је грађевинско предузеће Обнова а трошкове преноса сносио је Народни Одбор Општине Ада. Крст је постављен у храмовној порти на северозападној страни испред св. храма."

    За истраживача који је изгубио већ скоро сваку наду да ће пронаћи годину премештања Крста ово је драгоцен податак који у њему изазива осећај истинске радости и даје му подстрека да истраживање настави.
    Не наводи се о Крсту ништа више, нигде није нађено да ли је на њему било неког натписа.

    Тетка Миланка је рекла да је Крст одржавала Сула Ковачев, да га је, колико она зна, једном и обновила, а да је, докле год је могла, испред Крста стављала цвеће... После ње, колико јој је познато, то нико није чинио. Године 2002. Крст је обновила породица Вланиколин и о томе постоји следећи натпис на његовом постољу:

"ОВАЈ КРСТ ОБНОВИЛИ
МИЛОРАД И ЉИЉАНА
ВЛАНИКОЛИН СА ПОРОДИЦОМ
2002. Г."

    Археолог Рашко Рамадански утврдио је да је овај споменик израђен од црвеног мермера, тзв. розе, и да је камен највероватније пореклом из Трансилваније. Висина постоља  износи око 226 центиметара, висина самог Крста је око 3 метра, распон хоризонталних кракова је око 115 центиметара. На горњем вертикалном краку са северне стране види се оштећење, настало, можда прилком његовог преноса.

    Надам се да ће се макар један зрачак пажње после овог текста уперити на овај  Крст, да ће га се сетити они којима је дужност да знају за њега и да ће га сачувати.

    Ако пролазиш, драги читаоче, поред Храма, или уђеш у његову порту, окрени поглед налево, ту је Крст, ту је један велики Траг.

    Погледом, сачуваћеш га од заборава.
    Погледај...
    Молим Те.

Наталија Гаврић Угарак