Beseda o postu

    Približava se Veliki post, pomoću kojeg se pripremamo da dostojno dočekamo najveći hrišćanski praznik, Vaskrsenje Hristovo. Evo šta kaže o postu jedan od stubova Pravoslavne Crkve, Sveti Vasilije Veliki, koji je živeo u 4. veku.

    Post je ozakonjen u raju. On predstavlja prvu zapovest koju je dobio Adam: S drveta poznanja dobra i zla nemojte jesti (1Moj.2,17). Nemojte jesti predstavlja ozakonjenje posta i uzdržanja. Da je Eva postila od ploda pomenutog drveta, mi danas ne bismo imali potrebu za [nastupajućim Velikim] postom, budući da nuždu za lekarom nemaju zdravi, nego bolesni (up. Mt.9,12). Mi stradamo zbog greha. Iscelimo se pokajanjem. Međutim, pokajanje bez posta nije delatno. Neka je prokleta zemlja... Trnje i čičak će ti rasti (1.Moj.3,17-18). Zapoveđeno ti je da podnosiš stradanja, a ne da živiš u naslađivanju. Postom se opravdaj pred Bogom. I sam način života u raju imađaše obraz posta, ne samo stoga što je čovek bio satrapeznik anđelski, upodobljavajući im se u umerenosti, nego i stoga što oni koji su hranjeni u raju uopšte nisu razmišljali o onome što je kasnije izumeo ljudski razum: niti o pijenju vina, niti o žrtvovanju [tj. klanju] životinja, niti o svemu onome što zamagljuje ljudski um. Mi smo izbačeni iz raja stoga što nismo postili. Postimo, dakle, da bismo se ponovo vratili u njega. Zar ne vidiš da je Lazar pomoću posta ušao u raj (Lk.16,20-31)? Nemoj podražavati Evinu neposlušnost, nemoj opet za savetnika prihvatati zmiju koja ti predlaže da jedeš, brinući se o telu. Nemoj se izgovarati bolešću i slabošću tela, budući da opravdanja ne izgovaraš meni, nego Sveznajućem. Kaži mi, da li možda nisi u stanju da postiš. Međutim, ti možeš čitavog života da se prejedaš i da bremenom onoga što si pojeo uništavaš telo. Vrlo dobro znam da lekari bolesnicima ne nalažu raznoliku hranu, nego izbegavanje jela i gladovanje. Ako možeš jedno, kako se izgovaraš da ne možeš drugo? Šta je lakše za utrobu: da provede noć posle umerenog jela ili da leži obremenjena obiljem hrane (bolje rečeno, ne da leži, nego da se prevrće, s obzirom da je preopterećena i uznemirena)? Zar ćeš reći da je kormilarima lakše da spasu lađu kada je natovarena tovarom, negoli kada je dobro opremljena i lagana? Lađu koja je preopterećena preplaviće i mali talasi. Međutim, ukoliko je na njoj odgovarajuća težina tovara, ona se lako kreće po talasima i ništa je ne sprečava da se održi visoko iznad vode. I ljudska tela, obremenjena neprestanim prejedanjem, lako bivaju savladana bolestima. Tvrdeći da bolesnicima više priliči naslađivanje, negoli umerena hrana, ti se držiš mišljenja da je mirovanje teže od bežanja i da je spokojstvo teže od borbe. Sila koja ustrojava život lako prerađuje ono što je umereno i skromno, čineći da ga usvaja onaj ko se hrani. Međutim, ne budući u stanju da do kraja svari skupocena i raznolika jela, ona ih pretvara u raznolike bolesti. Neka naša beseda zakorači kroz istoriju i neka razmotri drevnost posta, neka pokaže da su ga svi sveti čuvali kao neku vrstu otačkog nasleđa, koje se od oca prenosi na sina i zadobija prejemstvom. Na taj način je imetak putem nasleđivanja došao i do nas. U raju nije postojalo niti vino, niti klanje životinja, niti jedenje mesa. Vino se pojavilo tek nakon potopa. Jer, posle potopa je rečeno: Jedite sve... kao bilje travno (1.Moj.9, 3). Naslađivanje je dopušteno tek kad je bila izgubljena svaka nada u savršenstvo. Kao dokaz da je vino bilo nepoznato služi Noje, koji nije znao za njegovu upotrebu. Ono tada još ne beše stupilo u ljudski život, niti je ljudima bilo poznato njegovo korišćenje. Ne videvši kako dejstvuje na druge i ne ispitavši ga ni na sebi, Noje se neoprezno opio vinom. Noje posadi vinograd i ispi od njegovog ploda, i napi se (1.Moj.9,20-21) ne stoga što je bio pijanac, nego što nije znao u kojoj meri da ga pije. Tako je otkriće pijenja vina daleko mlađe od raja. Naprotiv, dostojanstvo posta je drevno. Takođe znamo da se i Mojsije uz post popeo na goru. Da se nije naoružao oružjem posta, ne bi smeo da se približi vrhu koji se dimio, niti bi se odvažio da stupi u primrak. Nakon posta primio je zapovest koja je prstom Božijim urezana na kamene tablice. Na vrhu planine post je bio uzročnik zakonodavstva, dok je u njenom podnožju stomakougađanje pomahnitalo u idolopoklonstvu. Jer, ljudi jedoše i piše, i potom ustaše da igraju (2.Moj.32,6). Jedno opijanje učinilo je beskorisnim četrdesetodnevnu usrdnost sluge Božijeg u molitvi i postu. Tablice, ispisane prstom Božijim, zadobio je post, a razbilo ih je pijanstvo: prema prorokovom rasuđivanju, pijani narod nije bio dostojan Božijeg zakonodavstva. Narod, koji je najvećim čudima bio naučen bogopoznanju, u jednom trenutku stomakougađanjem beše vraćen u bezumlje egipatskog idolopoklonstva. Uporedi jedno sa drugim: kao što post privodi Bogu, tako naslađivanje izneverava spasenje. Šta je oskrnavilo Isava i učinilo ga slugom njegovog brata? Zar on nije samo zbog hrane prepustio pravo svog prvenaštva? Zar Samuila majci nije darovala molitva sjedinjena s postom? Šta je velikog borca Sampsona učinilo nepobedivim? Zar ne post, nakon koga je začet u majčinoj utrobi? Post ga je rodio, post ga je dojio, post ga je učinio junakom, naime post koji je anđeo odredio njegovoj majci: Neka ne jede ništa što potiče od vinove loze. Vino i opojno piće neka ne pije (Sud. 13,14). Post rađa proroke, krepi snažne i umudruje zakonodavce. Post je čuvar duše, pouzdan sažitelj telu, oružje odvažnih, vežbalište boraca. On odbija iskušenja i pomazuje za pobožnost. On je sažitelj trezvoumlja i tvorac celomudrenosti. U bitkama on izvršava hrabra dela i u vreme mira uči bezmolviju. Post je učinio Iliju sagledateljem velikog viđenja. Očistivši dušu četrdesetodnevnim postom, on se u Horivskoj pećini udostojio da po meri čoveka ugleda Gospoda. Posteći, Ilija je udovici vratio sina, s obzirom da se kroz post pokazao jačim od smrti. Iz usta isposnika izašao je glas koji je bezakonom narodu zatvorio nebo na tri godine i šest meseci. Da bi omekšao nepokorno srce jogunastih, Ilija je odlučio da i sebe, zajedno s njima, osudi na zlopaćenje. Zbog toga je i rekao: Tako da je živ Gospod... ovih godina neće biti rose ni kiše dok ja ne kažem (1.Car.17,1). Kad je nastala glad, on je pozvao čitav narod da posti da bi se popravio od zla koje je proisteklo iz naslađivanja i razuzdanog života. Jednom rečju, otkrićeš da je post sve svete rukovodio u životu po Bogu. Postoji jedno veštastvo koje nazivaju amijant i koje vatra ne može da uništi. Kad se stavi u plamen ono kao da se ugljeniše. Međutim, kada se izvadi iz vatre, ono postaje još čistije i izgleda kao da je oprano u vodi. Slična su bila tela trojice mladića u peći vavilonskoj, koja su postom zadobila [svojstva] amijanta. U velikom plamenu peći pokazalo se da su oni silniji od ognja: on nije mogao da im naškodi budući da im je priroda bila kao kod zlata. U stvari, pokazalo se da su silniji i od zlata. Ništa se tada nije moglo održati pred plamenom raspaljenim naftom, smolom i suvarcima: on se razlivao na četrdeset devet lakata, proždirući sve unaokolo i pogubivši mnoge Haldejce (Dan.3,21-26). Pa ipak, mladići su ga pogazili, budući da su u njega stupili nakon posta. U silovitom plamenu, oni su udisali svež i orošen vazduh. Plamen nije smeo da im se dotakne ni kose, s obzirom da je izrasla u postu. Željeni muž, Danilo tri sedmice ne jeđaše hleb i ne pijaše vodu (Dan.10,2-3). Stoga je, sišavši u jamu, i lavove naučio da poste. Lavovi nisu mogli da zariju zube u njega, budući da beše kao od kamena, bakra ili nekog drugog čvrstog veštastva. Kaljenje krepi gvožđe. I post je ukrepio njegovo telo, učinivši ga neranjivim pred lavovima, koji nisu otvarali čeljust na svetitelja.
    Eto nekoliko razloga za post, beseda se nastavlja, ali je nažalost mesta za pisanje malo.

    (Odlomak iz knjige: Sveti Vasilije Veliki – Besede)