Molski dobošar
Dobošar ponovo lupa

    Drage i dragi moji čitaoci PANORAME i naravno rubrike „Molski dobošar“!
    Kao što ste primetili (a to mi je drago) nije me bilo par meseci. Ja sam Vas viđao, sretao na ulici, pijaci, prodavnicama. Mnogi od Vas ni ne znaju da sam to ja, Vaš „Molski dobošar“, onaj što lupa kao „Maxim po diviziji“ što bi rekli mi Molci.
    Malo sam se umorio i prefarsirao kako od pisanja, tako i od života da Vam budem iskren.
    Pali smo svi u neku letargiju i depresiju jer nam kvalitet života pade na tako niske grane da nam je prosti usahla volja za stvaranjem, druženjem, šalom. Ali šta ćemo, Bog nam je dao život, odredio sudbinu, a na nama je da ga što dostojanstvenij odživimo. Zato gore glavu i pokušajte pronaći onaj mali segment iz Vašeg okruženja, koji će Vas usrećiti i ubrizgati inekciju pozitivne energije neophodne da funkcionišemo kao ljudi.
    Pokušavam da Vas ohrabrim a usput i samog sebe, jer zajedno smo jači. Čovek je društveno biće, prepušten sam sebi gubi identitet. Zato negujmo i pazimo svoju porodicu, svoje prijatelje, tradiciju i običaje.
    Jaka i složna porodica je stub društva, osnova zdravog života i poroda, bez nje sve je besmisleno. A u vremenu u kojem živimo porodica je ozbiljno ugrožena.
    Materijalna nesigurnost proizišla iz nezaposlenosti, iz nemogućnosti da normalno obezbeđujemo primanja neophodna za funkcionisanje i zadovoljavanje osnovih životnih potreba.
    U situaciji smo da se samo molimo Bogu za zdravlje, jer ako i njega izgubimo, nadrljali smo kao Indijanci u Americi.
    Na žalost bez prokletog novca ne možemo sačuvati ni zdravlje. Svaka čast našem zdravstvu i lekarima, ali i oni su samo ljudi, a i točak crvrči ako se ne podmaže.
    Postali smo nemoćni, prepušteni stranačkoj autarhiji, Međunaodnom monetarnom fondu (MMF), nemilosrdnoj globalizaciji, ekonomskoj krizi, a što je najstrašnije svojoj neprincipijalnosti i već tradicionalnom nejedinstu. Sve smo raspodali, a novaca nema. Oni što su imali, imaju još više i što je interesantno, žele da imaju još više i više i tu su nemilosredni. Oni koji nisu imali, imaju još manje a ne žele da imaju još manje i tu nastaje kritično stanje niko nikom ne veruje, a kamoli lopov lopovu – kaže naša narodna poslovica, a evo i jednog vica:
    Sede Živa i Rođa u bircuzu i lagano trinkuju. Sa ozbiljnih divana pređu na opanjkavanje seoskih domaćina. Te ovaj je ovaka, te onaj je onakav, ali ništa ne valjaju.
    Znaš šta Živo? – reče Rođa – Izgleda da smo nas dvoje još jedini pravi ljudi u selu!
    Mani se ti tebe – odbrusi Živa.
    Ajd' doviđenja rođeni, ima valjda još nekog ko nas makar malko vole na ovom svetu.

Vaš dobošar
Kuk