Гај Стендинг и идеја новог пролетаријата
Oвих дана је Међународно одељење Савеза самостал-них синдиката Србије, доставило свим организацијама синдиката на територији врло интересантан материјал што се тиче идеје новог пролетаријата са којом вас овим путем упознајемо. Гaj Стeндинг, један од најзанимљивијих интелектуалаца данашњице, Енглез је и професор на Универзитету Бат. Члан је британске Академије друштвених наука, објавио је више од 20 књига и предаје на катедри за глобализацију и економску сигурност. Он је херој радничке класе, идеолог новог пролетаријата који назива “прекаријат” (људи са несигурним статусом) - нове, бесне, љутите већине која у 21. веку живи без готово икакве перспективе, суочена са културом “важних личности” у којој мали број богатих и славних осталима пред носом маше својим милијардама. Професора Стендинга мучи пре свега светска дистрибуција правде. И он је потекао из радничке класе. И на њу је поносан. Све оно што се догађа данас у свету предвидео је и описао у капиталној књизи “Прекаријат - нова опасна класа”, која је објављена ове године. То је постала Библија оних који у Шпанији, Грчкој, Француској, Великој Британији, Ирској... осећају да је систем у коме живе неправедан и да га треба мењати. “Прекарност” (несигуран рад) је термин којим се описује чињеница да је данас велики део становништва предмет флексибилне експлоатације или "флексплоатације” (ниске и несигурне плате, несигурно радно место, нередовни приходи итд.) и егзистенцијалног (животног) прекаријата (висок ризик друштвеног искључења због ниских примања, високи трошкови живота и сл.). Ови услови прекаријата утичу на рад у сфери услуга, али и на рад у целини – мада посебно погађају омладину, жене и стране раднике. Чини се да је класични Марксов пролетаријат у 21. веку постао Стендингов нови пролетаријат - прекаријат! Постоји неколико различитих категорија људи које би се овде могле сврстати: то су људи који немају високо образовање и долазе из класичне радничке класе, раде - ако раде - на одређено време и не могу да остваре никакве повластице.
Нису кредитно способни, немају перспективу и деградирани су. Они уопште не размишљају о будућности и немају однос саосећања и солидарности с другим људима. Односно, они ће искористити прилику (ако је буду имали) да нешто другима узму, на пример, ако виде да је неко разлупао излог продавнице, они ће ући и узети нешто из ње, јер осећају да их систем искоришћава и не маре за друге. Сада постаје јасно да је солидарност намерно искорењивана. Затим, ту су људи који су образовани, који су завршили високе школе, који су врло паметни и напредни, али су фрустрирани, јер живе у друштву за које мисле да им не пружа никакву шансу, никакву каријеру, никакву сигурност, па ни осећање припадности. Они неће отимати робу из продавница, али ће се осећати као напуштени од свих, као очајници. Они не виде да им политички представници нуде било какво смислено решење. Али ми у Европи се највише морамо плашити треће и најопасније групе прекаријата - отпадника од старе радничке класе и оних који слушају заводљив глас екстремних десничара. Њима неофашисти говоре: ви сте толико слаби и уништени због странаца, због страних радника, због муслимана, због оних који су другачији од вас. Морате их избацити из земље! Заједно, све ове групе чине нову, опасну класу - прекаријат.
Ти људи још нису уједињени, али то је само питање времена. Нису уједињени јер су несигурни и сматрају се недостојнима, људима без вредности. Али, све што у задње време виде у медијима, сви протести који се догађају по свету дају им наду да људи као они имају право и храброст да кажу да је доста и да желе живот достојан човека. Глобализација их је уништила јер је она отворила светску економију и кроз тржишно такмичење сломила снагу радништва. Одједном сте имали радника за бацање! Милијарду Кинеза, милијарду Индијаца, сто милона Вијетнамаца... спремних да раде за једну тридесетину плате европског радника. И тиме сте га уништили. Европска радничка класа пала је на колена. Газде су им рекле: мораћете прихватити мање плате. Ту су онда и европске владе направиле својеврсну нагодбу са ђаволом. Кад се тржиште отворило, људи на власти знали су шта ће се догодити, да ће плате пасти. Ако би пале нагло, одмах би дошло до протеста и политичари би отишли с власти. Уместо тога, направили су погодбу с банкама, с финансијским сектором. Људи су почели пуно лакше да добијају кредите, почели су да купују, привидно су почели да осећају да имају некакве повластице. Али, то је све било вештачки. Употребом кредита требало је одгодити пропаст и привидно неутрализовати смањивање плата.
Та је конструкција функционисала двадесет година, мада је свима било јасно да се једног дана она мора сломити. Могли сте добити кредит, а да за то нисте били способни, и почели сте гомилати дугове. Исто је радила и држава. То није могло трајати вечно. Почела је финансијска криза и одједном се свет морао суочити с чињеницом да владе у САД-у и Европи имају толико дугова да морају почети са драматичним резањем свих издатака. И ко то плаћа? Финансијски капитал? Наравно да не. Плаћа прекаријат. Од 2008. године он у свим европским земљама слуша исто: морате стегнути каишеве, смањићемо издатке за здравство, за школство, за социјалу, за јавне паркове, за вртиће… па и за јавне тоалете! Ето где смо данас. На преломној тачки. Стварност је страшна јер се владе левог и десног центра понашају потпуно исто, ову кризу су заједнички убрзале и заједнички су уништиле целу једну класу. Политичка неодговорност с којом смо суочени је трагична и већину нас требало би да озбиљно разљутити. Истовремено класа супербогаташа је дебело заштићена од свега, а они су уједно и политички и финансијски спонзори ових на власти. Њих није брига за оно што се догађа у Лондону где бесне немири, јер они су на својим јахтама у Кану или у вилама у швајцарским Алпима. А цех плаћа прекаријат! Од 2008, међутим, он расте и јача. Ако се власти не суоче с постојећим проблемима, с бесом и питањима која прекаријат поставља, опасност да дође до нереда великих размера сасвим је реална.
U cenama lideri, a primanja među najnižima u regionu
Da kupovna moć građana Srbije spada među najniže u regionu i da je u stalnom padu, najbolje pokazuje odnos prosečnih zarada i cena osnovnih životnih namirnica koje važe u zemljama bivše Jugoslavije. Slovenci, na primer, za prosečnu platu mogu da kupe tri puta više mleka nego mi, Hrvati mogu da pazare gotovo duplo više šećera ili brašna, dok Crnogorci za prosečnu zaradu mogu da kupe oko 30 kilograma piletine više nego Srbi. Sa prosečnim zaradama od oko 376 evra Srbija po visini plata u regionu zauzima pretposlednje mesto. Iza nas je jedino Makedonija, dok su pored Slovenije i Hrvatske, koje po visini zarada ubedljivo prednjače, ispred nas i Crna Gora i BiH. Ono po čemu Srbija spada među lidere regiona jesu su cene osnovnih životnih namirnica, pre svega šećera i mleka. Naime, u ovdašnjim supermarketima šećer u proseku košta 111 do 113 dinara po kilogramu, što je za oko desetak dinara skuplje nego u Podgorici ili Skoplju. Dugotrajno mleko se u glavnim gradovima regiona prodaje po ceni koja se kreće od 70 do 80 dinara po litru, dok u ovdašnjim marketima za litar ovog mleka potrošači treba da izdvoje od 86 do 90 dinara. Za skupu hranu u Srbiji, kaže direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede Drago Cvijanović, treba da zahvalimo lošim privatizacijama u prehrambenom sektoru i trgovačkim i prerađivačkim lobijima koji određuju cenovnu politiku u Srbiji. “To što nam je mleko najskuplje u regionu nisu krivi primarni proizvođači, već mlekare i trgovci koji od prodaje ovih proizvoda skidaju kajmak”, tvrdi Cvijanović. Sličnog stava je i predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Goran Papović, koji ističe da je neobjašnjivo da u zemlji koja svake godine beleži rast prinosa hrana bude najskuplja. “Srbija nema slobodno tržište i ucenjena je visokim proizvođačkim cenama i trgovačkim maržama. To uostalom potvrđuje i činjenica da u Srbiji ne posluje nijedan od top 10 trgovinskih lanaca, kao što su ‘Kora’, ‘Aldo’, ‘Lidl’, koji neće da dođu na neorganizovano tržište kao što je naše”, kaže Papović. Jedina osnovna životna namirnica koja u Srbiji košta manje u odnosu na zemlje okruženja trenutno je ulje. Međutim, i pored niže cene, ovaj proizvod ne možemo da priuštimo onoliko koliko mogu stanovnici pojedinih susednih zemalja.
AD "Potisje – Remont" u stečaju dobilo novog vlasnika
Dana 27. septembra 2011. godine sa početkom u 13.15 časova u prostorijama preduzeća AD "Potisje-Remont" Ada u stečaju, održano je javno otvaranje ponuda povodom prodaje ovog stečajnog dužnika kao pravnog lica. Ovaj postupak je vodio stečajni upravnik, Doko Miroslav, iz Subotice, uz prisustvo predstavnika Odbora poverilaca, zainteresovanog kupca i drugih lica čije je prisustvo evidentirano. Novi vlasnik ovog nekadašnjeg renomiranog preduzeća u delatnosti remonta alatnih mašina, koje je uzgred rečeno tipičan primer neuspešne privatizacije u našoj opštini, je DOO "K-EFEKT" iz Mola, koji je kao jedini zvanično evidentirani kupac, preduzeće kupio za iznos od 29 910 000 dinara. Ono što je takođe bitno je da ova cena koju kupac treba da uplati u roku od 30 dana od dana potpisivanja Kupoprodajnog ugovora (potpisan dana 30.09.2011.g.), garantuje isplatu u narednom periodu svih poverilaca u punom iznosu, među kojima su i bivši zaposleni. Na kraju nam ostaje da pored čestitki novom vlasniku, poželimo da ovo preduzeće uz otvaranje što više novih radnih mesta ponovo profunkcioniše na adekvatan način.
Miroslav Belančić
